Видимо се на Белдоксу!

 Трагом једне приче о сеоском лопову у забаченом португалском селу, дошла си до решености да она проговори и филмским документарним језиком. Шта те је толико дотакло и како су текли радови на филм, који је настао у копродукцији Black Rooster студија из Србије и Terratreme filmes из Португалије?

Премиса за филм "Напољу цветају наранџе" била је моја жеља да направим филм о заједници која се носи са проблемом појединца који се издваја. Инспирисала ме је једна ретроспектива филмова Крста Шканате и његов филм "Носталгија вампира" (1968), где становника једног малог места народ гони због његових злочина за време италијанске окупације. Почела сам да истражујем сличне теме конфликата у малим срединама, и тако сам у дневним новинама пронашла чланак о селу Вила Ша.

Било је потребно неко време да стекнем поверење сељана, као и да им објасним своје намере, поготово прве године када нисам добро говорила језик. Кроз време, наша повезаност је расла и то је било пресудно да се створи пријатан амбијент за снимање.

 У почетку си имала намеру да то буде духовит филм, али није испало тако. Зашто?

Филм је сниман у периоду од две, а читав процес је трајао 3 године. Често се дешава да се током снимања документарног филма, стицајем околности, идеје, приступ и решења мењају. Временом, мој фокус се са заједнице померио на појединца и на његов доживљај средине и њених законитости кроз једну егзистенцијалистичку призму.

 Завршила си менаџмент и продукцију на ФДУ у Београду, а мастер студије режије у Будимпешти, Бриселу и Португалији, у оквиру програма Doc Nomads. Каква су твоја искуства, шта можемо једни од других да научимо, делимо ли слична уверења и бриге?

Студирајући у свим тим градовима, стекла сам утисак да су људи ипак растерећенији економским питањима и политичком прошлошћу, али чињеница је да је Човекова димензија свуда иста. Људи имају слична питања, којима, чини ми се, са мало мање (оне погубне) страсти прилазе него ми на Балкану.

 Живиш у Лисабону, у Београд и родни Аранђеловац долазиш 2-3 пута годишње...како си прихватила тај град, а и он тебе?

Често размишљам о сличностима и разликама између Београда и Лисабона. Рекло би се да немају ништа заједничко. Лисабон је град са океанском климом, ветровит, са доста успоренијим ритмом него Београд. Тај спокој који може да се нађе овде је заиста драгоцен, међутим за некога ко се бави уметношћу и ко стално трага за акцијом може да буде и контрапродуктивно. Са друге стране, у Београду се све много брже и енергичније одвија. Међутим, оно што ме чини добродошлом овде су људи и моја друга породица.

 Шта нам можеш рећи о српској заједници у Лисабону (Португалији)?

Јако нас је мало овде. Нема нас довољно чак ни да остваримо право на гласање... Постоји једна мала српска православна црква, Црква испосница Светог Христа Спаса, где се људи окупљају за празнике, а службу држи отац Пауло Брандо, Португалац. Генерално, недостаје нам иницијативе, мало више културног дијалога са Португалијом. Јако бих волела да у некој блиској будућности организујем ретроспективу српских и југословенских филмова овде и књижевне вечери, мислим да је то нешто што недостаје.

 Твој филм "Напољу цветају наранџе" има свој фестивалски живот, али ти припремаш и нови филм. О каквом је филму реч и да ли ћемо те видети на фестивалу документарног филма у Београду (Beldocs), почетком септембра?

Радим на кратком играном филму, који је, између осталог, посвећен "помирењу" моја два света.
У фази смо обезбеђивања средстава, тако да је снимање планирано за следећу годину.  И да, видимо се на Белдоксу!