Ноћ српског културног наслеђа са Николом Јокићем у Кливленду
Српски народни савез, најстарије српско добротворно друштво у Америци (1901), организовало је Ноћ српског културног наслеђа на утакмици између Денвер Нагетса и Каваљирса у Кливленду у држави Охају 7. марта. Ова ноћ је била посвећена српском репрезентативцу и кошаркашу Денвер Нагетса Николи Јокићу. Са Јокићем је разговарао Милош Растовић из Српског народног савеза.
На утакмицу је дошло преко 600 српских навијача из држава Охајо, Пенсилванија, Мичиген и Илиноиса који су носили шалове украшене српском заставом и грбом. Пре почетка меча српски навијачи на челу са њиховим вођом Данетом Медићем, председником Српског народног савеза, громогласно су поздравили Јокића.
Јокићево срце је толико заиграло када је видео српске навијаче који су били присутни на стадиону да је одмах дотрчао са терена да се поздрави са публиком. По изразу његовог лица се могла видети несвакидашња срећа која га је обузела.
Поздравио се са навијачима, а пре свега са најмлађим члановима српске фолклорне групе „Морава" из Кливленда који су носили натпис „Не дамо светиње" уз знак подршке одбрани српских светиња у братској Црној Гори. Узбуђење које је Јокић приредио својим навијачама је било неизмерно. Стадион се орио повицима „Никола, Никола" и „Србија, Србија."
Ехо српских навијача који је био присутан све време утакмице се пренео на америчку публику. Николино и срце српских навијача који су дошли да га подрже су била испуњена што је било забележено заједничком фотографијом.
Пре почетка утакмице многобројни чланови српског фолклорног друштва „Морава" су преплавили терен изводећи традиционалне српске фоклорне игре. Публика је играла у ритму српског кола. Фолклорна група „Морава" је показала сву раскош и богатство српског културног наслеђа што је америчка публика наградила громогласним аплаузом.
Пре почетка утакмице интонирана је америчка химна. Америчку заставу су носили чланови српске фоклорне група „Морава." Овим чином српска дијаспора у Америци је показала оданост својој новој домовини као и пријатељство српског и америчког народа. Иако је Денвер Нагетс изгубио утакмицу у завршници, то није имало великог утицаја на Јокића нити на српске навијаче. Као што је Јокић нагласио да је сутра већ нова утакмица: „Идемо даље."
Домаћини Каваљирс су били изненађени овим догађајем и посетом коју већ дуго нису имали на свом стадиону. Надамо се да ће се ова традиција подршке наших кошаркаша и велелепност српске културе и умећа наставити и још више обагатити у будућности.
Након утакмице имао сам прилику да Јокићу поставим неколико питања за „Американски Србобран." У име Српског народног савеза сам му поклонио издање „Американског Србобрана" и филм „Теслин народ" у режији Жељка Мирковића који је посвећен Србима у Америци. Јокић је са одушевљењем прихватио поклон и дубоко се захвалио.
Како се осећате у улози главног спортског амбасадора Србије у Америци?
То је леп осећај да те људи препознају, када долазе на утакмице због тебе, поготово наши људи. Имам част и поштовање за све те људе и то ме тера да дајем свој максимум. Увек је лепо играти пред нашим људима.
Цео догађај, „Ноћ српског културног наслеђа", посвећен Вама у част организовао је Српски народни савез, наша најстарија организација у Америци. Какву врсту емоција и сазнања понесете у сусрету са српском дијаспором на својим путовањима по америчким градовима када играте утакмице?
Моје искуство са нашом дијаспором је мало, јер када имамо утакмице не проведемо више од једног дана у том граду. Ми дођемо у 5 или 6 часова после подне и одемо да вечерамо. Сигурно је јако мало времена. Имао сам пар пријатеља Сомбораца у Чикагу и Торонту који су били тамо прошле и претпрошле године, али су се вратили за Сомбор. У већини случајева, видим град и упознам неке наше људе. У суштини немам времена да обилазим наше заједнице.
У основној школи „Доситеј Обрадовић" у Сомбору коју сте похађали налази се мурал са вашим ликом. Шта би желели да деца науче од вас и који би био Ваш савет?
Мој савет би био да уживају у ономе што раде и да им то представља срећу и задовољство. Ако размишљају да ће од тога нешто да направе или да зараде, не треба о томе да размишљају. Деца треба да се играју и буду срећна.
Каква је ваша порука младим Србима у Америци који раде на очувању српског етничког идентитета?
Не знам колико раде на томе јер деца већине наших људи не причају српски језик. Нормално је да деца користе више други језик него наш, због средине у којој живе. Нашим људима није лако да се боре. Већина је дошла трбухом за крухом и покушава да сачува бар неке наше обичаје као што су Божић или слава.
Коментари