Љубављу против енклава у главама

Остварење Енклава је овогодишњи српски кандидат за награду Оскар, мада осећања која код гледалаца буди најбоља су признања његовом сценаристи и редитељу Горану Радовановићу. И док прича о животу у гету усред савремене Европе обилази свет, Горан говори за актуелни број чикашког листа Огледало, а који ми преносимо.

Како се родила идеја да снимите један овакав филм? Шта Вас је инспирисало?

Косово, а посебно догађања на њему од 1999. године наовамо, сами су по себи довољна инспирација. Имао сам потребу да проговорим о великој, реалној трагедији која је тамо задесила српски народ, посебно што се она и свесно и несвесно повезује са косовским митом и вишеслојно је присутна у нашем савременом колективном бићу.

На који начин је дошло до сарадње са најмлађим глумцима, становницима аутентичних косовских енклава: Филипом Шубарићем, Денисом Мурићем, Ненадом Станојковићем и Миланом Секулићем?

Водио сам се тиме да ће улоге најбоље изнети они којих се моја прича директно тиче. Дакле, деца са Косова. Тако смо, мој асистент Бобан Дедејић и ја, кренули по целој покрајини да тражимо децу. Обишли смо готово све основне школе, у свим местима где живи наш народ. Интервјуисали смо их близу хиљаду. На крају, улоге су добили Филип Шубарић из Севца, Денис Мурић из Звечана, Ненад Станојковић из Сушића и Милан Секулић из Ливађа.

Филм "Енклава" већ има врло похвалан фестивалски стаж, овенчан бројним наградама. Јесте ли се надали толиком успеху?

Искрено, нисам о томе размишљао. Највећи изазов ми је био како ће филм бити примљен у Звечану, Грачаници, Штрпцу... До последњег тренутка, то ми је била највећа непознаница. Након премијере 17. марта у Звечану, могу слободно да кажем да сам одахнуо, јер филм је одлично прихваћен и то од људи који и даље живе драму у енклавама, али и драму избеглиштва у сопственој земљи.

Русија, Мексико, Канада, Израел, Турска, Холандија, Аустралија су сазнали за ту драму. Ваша наредна филмска станица је...

Тренутно се филм приказује у Индији. Следи Белгија, потом Шведска, па Америка.

Шта је потребно да би људи превазишли енклаве у својим главама?

Чини ми се да ми у централној Србији, а поготово у Београду, имамо проблем са, како сте рекли, енклавама у својим главама. Наш народ на Косову га нема. Они знају ко су и шта су. Они немају проблем са својим идентитетом, за разлику од политичара и квазиелите. Зато је потребно да престанемо да се плашимо. Страх је недостатак љубави. Само уз љубав, која подразумева и добровољну жртву, можемо решити много и можемо коначно почети да истински комуницирамо са сународницима на КиМ, а не преко политичара и медија.

Године 1988. сте за тадашњу Телевизију Сарајево написали сценарио филма "Византија", у којем мању улогу у сарајевском трамвају има и Емир Кустурица. Је ли то, гледајући са ове дистанце, био визионарски филм?

Не знам, ја сам само написао сценарио који је награђен на тадашњем југословенском конкурсу ТВ Сарајево. Нисам режирао филм, али је, признајем, мој предлог био да Емир Кустурица игра ту духовиту епизодну улогу у сарајевском трамвају. Редитељ је предлог прихватио, а Кустурица је то одлично одиграо.

Очекује Вас гостовање на Фестивалу српског филма у Чикагу. У чему је значај смотри домаћих дела седме уметности у дијаспори?

Да комуницирамо истински, да се дружимо путем уметности која нас оплемењује, информише, а понеки пут и пророчки упозорава. Ја волим такве директне сусрете са нашим гледаоцима широм света. Просто, увек доживим нешто неочекивано и таквом искуству се унапред радујем.

Порука за посетиоце Фестивала српског филма у Чикагу и читаоце "Огледала".

Волео бих да на Фестивал српског филма у Чикагу дођете у што већем броју и погледате Енклаву.