Србија за памћење

Сви повремено волимо да се препустимо осећању поноса када нас припадници других народа виде у позитивном светлу. У Амбасади Републике Србије у Лондону, приликом прославе десетогодишњице постојања Српског савета Велике Британије, организовано је интересантно вече названо "Србија за памћење".

Задовољство је било слушати приче оних који су Србију посетили и који са осмехом на лицу причају о времену проведеном у нашој земљи. 

Своје утиске о нашој земљи прва је поделила Агњешка Савић, Пољакиња која је првобитно дошла у Србију због разговора за посао. Посао није добила али се заљубила у нашу храну, природу, људе, и на крају се и удала за Србина.

Агњешка и њен пријатељ из Србије, Душан Грбић, аутори су изложбе фотографија под називом Србија за памћење (A Serbia to remember) која је такође била уприличена те вечери. Њихове фотографије представљају Србију виђену из два различита угла и на тај начин се употпуњавају.

Кевин Шенон, авантуриста, путописац и јавни говорник, објаснио је како је дошло до његовог пројекта Шетња кроз Србију (Walk Serbia). Марта 2010. године је кренуо на бициклистичку експедицију, с циљем да обиђе свет. Међутим, како су се средства смањивала, тако је морао да прилагођава план.

Првобитно о Србији није много знао, нити јој је придавао посебну пажњу, али што јој се више приближавао, то су приче постајале све више застрашујуће. Строги цариници и пропали путеви деловали су као потврда тих прича, што га је навело на размишљања да се врати. Срећом то није урадио и тако се између Србије и Кевина развила посебна и блиска веза.

Идеја о пројекту Шетња кроз Србију родила се када се Кевин вратио у Енглеску. Кренуо је у зиму 2013. године, и мада га је време послужило, ипак признаје да је најпријатнији део пута био током лета, кад је Србија најлепша, а људи највећи део времена проводе напољу и путнике позивају на ракију и мезе. Посетио је Егзит, говорио на конференцији за ребрендирање Србије, привукао приличну медијску пажњу, да би крај свог путовања од 900 км прославио на фестивалу пива.

После авантуристичке, на ред је дошла прича о поезији и уметности. Медлин Кенон је посетила Србију 2001. године, заједно са колегом Дејвидом Перијем, на позив Виде Огњеновић да одрже радионицу на тему Шекспира са студентима глуме из Новог Сада.

Кључни тренутак за Медлин се одиграо када је чула студенте како наглас, заједно, говоре стихове из песме Десанке Максимовић „За војничка гробља“. Пре него што се вратила у Лондон, успела је да пронађе књигу превода Десанкине поезије и тако почиње њено проучавање дела ове велике песникиње.

Иако није знала српски и ћирилицу, нити је тада постојао Интернет, па самим тим ни могућност аутоматског превођења путем Гугла, Медлин није одустајала, већ се уз помоћ два велика речника упустила у проучавање Десанкине поезије која до тада није била преведена. На тај начин, Медлин је постала не само велики љубитељ, већ и познавалац поезије Десанке Максимовић, а публика је те вечери у Амбасади Србије у Лондону имала прилику да се у то увери.