Културна баштина Скадарског подручја

Изложба је реализована у сарадњи са Центром за очување културне баштине Извориште, уз подршку Министарства за дијаспору Србије и помоћ удружења српско-црногорске националне мањине Морача - Розафа из Скадра.

Аутори изложбе су управник Галерије фресака Бојан Поповић и председник Центра Извориште Владан Милутиновић, који су у октобру боравили у Албанији и уз помоћ албанских колега фотографисали скадарско подручје, где се налази велики број остатака цркава и манастира изграђених између 10. и 15. века, у густо распоређеним градовима око Скадарског језера и на рекама Морачи и Бојани.

Према реццима Милутиновића, Центар Извориште основан је крајем прошле године са циљем да евидентира, сачува и промовише покретну и непокретну културну баштину српског народа у земљама у региону и иностранству.

"Први пројекат који смо урадили и чије фотографије вечерас излажемо у Галерији фресака односи се на Албанију зато што је културна баштина на простору Албаније вероватно најугроженија", рекао је Милутиновић.

Он је додао да је истразивачки тим приликом одлазака у Албанију уочио да не треба само да се везује за српску културну баштину него за уопште хришћанску културну баштину па су истраживање проширили и упознали се са културном баштином на делу простора данашње Албаније.

Приликом истраживања сарадник Центра Извориште био је историчар из Београда Симон Ђуретић из Канцеларије за дијаспору који се низ година бави овом тематиком, а домаћин у свим истраживањима био је председник Удружења српско црногорске националне мањине Морача-Розафа из Скадра Павле Брајовић.

Посебну помоћ истраживачима из Србије пружили су албанске колеге из Музеја у Скадру, и Лида Мирај из Тиране, из Албанске асоцијације за византолошке студије.

"Велико ми је задовољство што присуствујем отварању изложбе која се бави културним наслеђем Скадра, једном од најважнијих уметничких и културних области у мојој земљи, корени Скадра су древни, у четвртом веку пре наше ере је Скадар или како се тада звао Скодрино, био центар тадашње илирске државе", казала је Мирај.

Она је навела да на западном Балкану делимо многе заједничке културне споне и да оно на чему треба у будућности радимо је управо култура која треба и даље да буде заједничка.

Према њеним речима, у Скадру је столовала чувена краљица Теута и последњи илирски краљ који је ковао свој новац и 185. године је био ухваћен од стране Римљана и тиме је прекинута његова власт и његове лозе.

"Поделом римског царства половином четвртог века Скадар је припао провинцији Девдакији и у њему су подизане многе цркве и храмови, добар пример је црква светог Стефана која је данас у тврђави, која је касније преграђена у џамију, то је вероватно прва црква која је подигнута у том региону", казала је она и додала да постоје и многе друге цркве које су око самог града и у другим градовима и локацијама.

Једна од њих је црква посвећена светом Јовану Владимиру која није близу Скадра, јужно је од Тиране али је у вези са култом светог краља Јована Владимира, казала је Мирај.

Према речима једног од аутора изложбе Поповића, Скадар је заиста јединствен град и у нашој епској поезији не постоји ниједан град који је добио толико описа као Скадар.

Он је истакао да када размишљамо о сакралним објектима, о хришћанском наслеђу треба имати у виду да су Албанија и Србија имали другачији развој у другој половини 20. века.

"Док смо ми имали изванредан Завод за заштиту споменика културе у Албанији је био период такозване културне револуције кад су рушени сви сакрални објекти и богомоље, и џамије, православе и католичке цркве, постојала је небрига, сигуран сам да ће то у овом периду да се промени", казао је Поповић.

На изложби у Галерији фресака изложене су фотографије Поповића, Милутиновића и Ђорђа Алексића, који су на подручју Скадарског језера фотографисали остатке порушених цркава и манастира.

Међу најзначајнијима остацима су Бенедиктска опатија Светог Сергија и Вакха на Бојани, комплекс који је доста страдао током последњег столећа, а о његовој некадашњој слави данас сведоче два ктиторска натписа која су наручили краљица Јелена Анжујска и њени синови краљеви Милутин и Драгутин.