Kњига са тешким насловом

Библиотека Српске академије наука и уметности посветила је Трибину представљању књиге "Тотални геноцид" (Независна држава Хрватска 1941-1945) академика Динка Давидова у издању Завода за уџбенике, која је, с обзиром на велико интересовање, морала да пресели публику у велику салу САНУ.

Управник библиотеке САНУ академик Миро Вуксановић у својој краткој беседи насловљеној Књига у црнини истакао је да је текст истинит иако има "тешки наслов". Вуксановић је испричао да је управо на интернету у Википедији нашао текст о времену НДХ у коме је "изнета истина" да је током ове хрватске фашистичке државе "значајно поправљен положај Срба, да је то била демократска творевина, да су партизани побили јасеновачке логораше, а да је хрватска црква ширила љубав према иноверцима док српски историчари те злочине приписују невиним усташама". Он је додао, да је оваква "безочна подвала" осуђена и у загребачкој јавности.

Говорећи о књизи, академик Василије Крестић је подсетио да је Давидов цео радни век посветио изучавању српских културно историјских споменика и пре неколико деценија, почео је да сабира грађу о српским сакралним објектима које су уништиле, оштетиле или опљачкале усташе на територији која је била НДХ.

"Давидов је одлучио да отргне од заборава усташке злочине према српским верским споменицима, да их, колико је то могуће, што уверљивије разобличи и да спречи оне који су спремни на заборав и намерно заташкавање и умањивање, и показао пуне размере злочина", истакао је Крестић.

Према Крестићевом тумачењу, Давидов је одлучио да штампа ову књигу, јер сматра да је уништавање српских црквено историјских споменика, недовољно познато или сасвим непознато, "благодарећи послератном комунистичком диктату о забораву истине, због чега је појам геноцид хрватских усташа био осуђен на заборав".

Крестић цитира аутора да је "комунистичка политичка опросница на чијој је основи грађено братство и јединство, настојала да обманама сакрије истину о геноциду, не само у земљи, него и у послератној Европи".

По Крестићевој оцени, ни у једном делу Европе током Другог светског рата није уништено толико културно-уметничких споменика, као на тлу НДХ, јер званична статистика бележи да је од 1941. до 1945. разрушено и спаљено, оскрнављено и опљачкано више од 450 српских православних храмова у којима су уништени монументални иконостаси, хиљаде икона, небројено рукописа и уникатних књига, међу којима су и књиге рођених и умрлих и обимна архивска грађа.

Он је то назвао "културоцидом који је учињен над Србима од стране усташа који су се поносили хиљадугодишњом културом а изведен је по давно смишљеном плану и с јасним циљем".

У књизи како пише аутор "прикривање правих извршилаца геноцида над српским народом и његовим културним наслеђем, започело је одмах по окончању рата, а уместо да се наведу Павелићеве усташе, кривица је пребачена на немачке окупаторе".

Давидов у књизи тврди да је права истина да су усташе уништиле 90 посто српских историјских знаменитости, а немачке јединице мање од 10 одсто и то у борбама које су вођене у Срему. Да не треба кривити Немце, Давидов као аргумент наводи да то нису чинили у Србији нити италијанска војска у Далмацији, ни Мађари у окупираној Бачкој.

Аутор књиге не ослобађа кривице ни хрватски Завод за заштиту споменика, који је избегавао да изврши своју професионалну обавезу и прикупи податке о уништеним и оштећеним српским споменицима културе.

Он је чак навео неколико примера да су после рата уклоњене и рушевине цркава а материјал употребљен за градњу задружних домова. Давидов је средином осамдесетих обишао подручје некадашње НДХ и снимио 250 црквених рушевина и констатовао "да су то веродостојни документи о једном тужном, мучном, нечасном, духовном и политичком стању у некадашњој СФРЈ а посебно у Хрватској".

У свом приказу, академик Крестић, се осврнуо и на онај део књиге посвећен питању присилног покатоличења Срба током Другог светског рата, али и односу хрватских власти током деведесетих према Србима.

Аутор књиге, наставио је Крестић, поставља питања: када ће истина о тоталном геноциду у НДХ бити обелодањена у хрватској историјској науци, да ли ће римокатоличка црква признати злочине својих хрватских колега и када ће хрватски политичари прихватити истину о тоталном геноциду (1941-1945), или ће омогућити да геноцид и даље "застерева" ?

Аутор књиге је казао да је тек недавно нашао у рукописима писца академика Меше Селимовића, да је он у партизанима, гледајући пустош око себе, констатовао "ништа није добро што ће остати необјашњено и историја се не гради на прећуткивању". Давидов је додао да би ово био прави мото за његову књигу.