Српски инжењер у Краљевској академији

Драган Савић, рођен у Београду, професор је и шеф за инжењеринг на Универзитету у Екситеру, који је 2013. године лист „Сандеј тајмс" прогласио за универзитет године. Он је оснивач и ко-директор Центра за водене системе.

У својим истраживањима, професор Савић користи генетичке алгоритме како би побољшао степен искоришћености мреже за водоснабдевање и систем отпадних вода. То су заиста "шеме водоводних радова које је одсањао прави геније" с обзиром да нуде огромне уштеде у земљама које се урбанизују, као и за поправку дотрајалих постројења у старим градовима и местима. Напредне технике моделирања које је професор направио у пројекту за Канаду уштеделе су 35 посто капиталних трошкова - што је више од 30 милиона фунти.

Драган Савић је рођен у Београду, ту је завршио Грађевински факултет и стигао до титуле магистра. У походу на докторску титулу преселио се у Канаду 1987. године са супругом и ћерком која је у то време била беба.

Присећа се да је у то време, као и многи, говорио „немам намеру да икада живим у иностранству" и заиста се вратио у Београд 1991. пре него што је рат почео. У Екситер се преселио у јануару 1994. са својом супругом, ћерком и таштом.

По доласку у Екситер, професор Савић је изградио своју каријеру на Универзитету и напредовао у академским звањима после положеног доктората од предавача до професора.

Преносимо делове разговора који је професор Драган Савић имао за сајт ebritic.com.

Како сте почели да се овим бавите?

Увек сам знао да ћу се бавити инжињерингом на Универзитету али сам завршио као грађевински инжењер и специјализовао водопривреду сасвим случајно, каже професор Савић.

На првој години Грађевинског факултета у Београду сам упознао мог најбољег пријатеља и кума. Одређени смо у исту групу за лабораторију у коју су студенти одређени по абецедном реду. Он се такође презива Савић, Љубодраг - Љуба и такође је професор за хидрауличне структуре на истом факултету. С обзиром да су оба његова родитеља грађевински инжењери он се специјализовао за водопривреду, био је предодређен да изабере исту специјализацију коју смо и ми имали после друге године студија. Ја сам га само пратио.

Какав је осећај бити признат за свој рад, као члан Краљевске академије за инжињеринг?

Ја то доживљавам не само као признање за мој рад, већ се овим потезом такође признају достигнућа Центра за водене системе и свих његових истраживача - инжењера, научника и студената са којима сам имао привилегију да сарађујем током ових година на Универзитету Екситер.

У нашем раду смо инспирисани основном људском потребом да се побољша живот других људи. Мој рад, који укључује - како инжињеринг - тако и науку, омогућава ми да допринесем бољем животу људи.

Можете нам ли рећи нешто о Центру за студије о води? Да ли је главна корист вашег рада велика уштеда у урбаном планирању водовода - или се фокусирате и на друге користи?

Формирао сам Центар за водене системе 1998. године, са још једним колегом, који је сада у пензији. Тако да ове године обележавамо 15-годишњицу рада. Центар је порастао од само двоје људи на преко 40 истраживача, деветорица припадају академском особљу и имамо један број гостију који долазе да раде с нама из свих крајева света укључујући Бразил, Кину, Индију, Јужну Африку, Иран и Јужну Кореју. Ми се не концентришемо само на економску исплативост, већ се бавимо тренутним и будућим изазовима који се односе на одрживо управљање водом, са нагласком на одрживи развој и примену техника вештачке интелигенције.

Шта је оно српско што волите да радите?

Волим да спремам српску храну мојим енглеским пријатељима. Пребранац, гибаница, пуњене паприке - су само неке од мојих специјалитета.

Колико често се враћате у бившу Југославију?

Моја мама и даље живи у Београду, као и мој брат и његова породица. Одлазим најмање два до три пута годишње да их посетим. Понекад, због мог посла, одем пет до шест пута годишње.
Мој рад у бившој Југославији је готово ексклузивно повезан са српским универзитетима на којима имам доста пријатеља и колега. Укључен сам у заједничке пројекте са њима, као и са студентима који раде докторске радове. И даље сам гостујући професор на Универзитету у Београду.

Постоје ли неке особе које вас инспиришу?

Када сте млади један број људи има утицаја на ваш живот, али и касније неки велики људи могу да утичу на вас. Имао сам привилегију да сретнем, да се упознам и да добијем подршку од једног броја великих људи. То су Миодраг-Бели Савић, Љубин отац, од кога сам много научио и који је много на мене утицао, мој канадски ментор у изради доктората Слободан Симоновић, сада професор на Универзитету Western Ontario у Канади, и мој пријатељ суоснивач Центра за водене системе, професор Годфри Волтерс, сада у пензији.

Постоји ли српска заједница у Екситеру?

Имам двојицу колега који са мном раде у истом одељењу, Слободан Ђорђевић и Зоран Капелан. Обојица су дошли да раде са мном и сада су професори у Екситеру, где им и супруге такође раде на Универзитету. Од јула ове године имамо још једног српског професора, кога смо наговорили да дође на југо-запад из Шефилда - професор Александар Павић. Такође имамо неколико Срба и пријатеља из бивше Југославије који нису на Универзитету. Тај број се не може упоредити са Бирмингемом, Лондоном или Корбијем.