Песничко вече у Лондону

На књижевној вечери учествовало је троје српских писаца, Соња Бесфорд, Весна Голдсворти и Никола Чобић, који живе у Лондону, а поезију и прозу пишу на српском, енглеском или на оба језика. Књижевно вече је отворила Џенифер Лангер, директорка Друштва писаца у изгнанству, а потом дала реч садашњој председници Удружења српских писаца и уметника у иностранству, Соњи Бесфорд, јавља за Програм за дијаспору РТС Оливера Ристановић Сантрач из Српског сити клуба у Лондону.

Публика је те вечери имала прилику да слуша стихове које читају сами песници и да сазна који српски писци су на њих највише утицали. Тако Весна Голдсворти издваја Милоша Црњанског и Данила Киша. За разлику од Киша који на енглеском говорном подручју полако стиче заслужено признање и чији је готово целокупни опус преведен на енглески, Црњански је знатно мање познат енглеској јавности, иако је управо он живео у Лондону.

Весна Голдсворти је позната не само у српским, већ и у светским књижевним круговима као ауторка књига Измишљање Руританије: Империјализам маште, Чернобиљске јагоде и награђене збирке песама Солунски анђео. Овом приликом присутнима је прочитала неколико песама из поменуте збирке. Њена љубавна песма Свеске укључена је у Антологију 99 најлепших љубавних песама српских песникиња од средњег века до данашњег дана.

Никола Чобић, песник млађе генерације, освојио је прву награду на такмичењу које је организовало Удружење за најбољег песника родом из иностранства, а настањеног у Енглеској. Награда се уједно односи на појединачну песму као и на збирку песама. Како сам каже, пише о свему што га инспирише и мада у Лондону живи преко 20 година, за стил своје поезије каже да је „београдски". Често пише о сликама из градског живота, покушавајући да их представи искрено. Међу песмама које је током вечери прочитао била је и награђена, Дуванске приче, затим песма инспирисана познатим филмом Таксиста као пример његове урбане поезије, песма о породичном окупљању на Бадње вече, као и једна љубавна песма.

Чобићеви омиљени српски писци су Бранко Миљковић и Драгослав Михаиловић. За Миљковића сматра да је српски Бајрон 20. века, чија је неосимболистичка поезија за то време била политички некоректна, па самим тим и опасна. Драгослав Михаиловић је такође писао о политичким темама, али на реалистичан начин. Његов роман Кад су цветале тикве Чобић сматра српским панданом Селинџеровог Ловца у ражи. Чобић закључује да су многи најбољи српски писци који су стварали средином прошлог века били против система и власти, па самим тим прогањани и забрањивани, међутим, управо ова врста искрености њихов рад чини јаким.

Соња Бесфорд је ауторка неколико збирки песама (Мазно као шамар, Доласци и одласци, Неспојиви прелом), књиге приповедака, романа (Ловци времена и Сведок), позоришних и радио драма. Говорећи о својим омиљеним писцима, наводи да је за разумевање Милутина Петровића потребно добро познавање филозофије, Јунгове психологије, религије и мистика 20. века. Борислав Пекић, који је још један од Соњиних литерарних миљеника, такође је захтеван писац, а превођење његових романа представља посебан изазов. Пре читања своје поезије, Соња открива да је за то вече одабрала ведре песме, па тако почиње топлим сећањем на срећно детињство у Београду у песми Моја мајка, мој отац. Следе љубавна, па песме Поново жив, Мој стари пријатељ и Кад престанем да те волим. Соња је за крај прочитала своје две хумористичке анегдоте засноване на догађајима из живота сестара.

Након званичног дела, писци су остатак вечери провели у разговору са публиком.