Шездесет пети рођендан "Баната"

И овог врелог лета, чланови КУД-а „Банат" редовно се састају у Српском центру у Десци, из старе добре навике коју су наследили од ранијих генерација играча. Она их је, како рекоше, обогатила многим незаборавним тренуцима који живот значе. За Српске недељне новине, поводом 65. рођендана, говорио је Кристифор Брцан, уметнички руководилац КУД-а "Банат"

Господине Брцан, да ли су пробе у Вашем КУД - у уобичајене и преко лета, или је овога пута реч о некој изузетној ситуацији?

Ми преко целе године вежбамо. Имамо пробе извођачке групе уторком и четвртком. Од пролећа имамо сениорску групу и њу чине још увек млади људи који имају већ породице, али који су се вратили у КУД, са жељом да учествују поново у његовом раду. Имамо омладинске и две дечије групе.

Са њима радимо преко целе године. Углавном су теме исте. Од седамдесетих година приређујемо самостално вече на први дан Божића. Имамо „Банатски сабор", када самостално наступа и наш оркестар на који смо веома поносни. Мислим да у Мађарској једино ми имамо свој оркестар. Посебно имамо и тамбурашки оркестар, који чине млади чланови.

На који начин ћете обележити 65. годишњицу постојања и рада „Баната"?

Управо смо 20. августа напунили 65 година постојања. Тог датума је 1948. године био први наступ дешчанских Срба у Сегедину, на једној смотри. То је тада било јако успешно и омладина је имала вољу за даљи рад. Крајем шездесетих година је било мало застоја функционисању. Од 1973. године друштво је поново покренуто под именом „ Банат". Од почетка деведесетих година сваке пете године смо имали обележавање уз једну већуфешту.

Пре пет година смо се договорили да ћемо сваке десете године организовати једно веће обележавање, а сваких пет година скромније, јер је то ипак пуно труда и велики трошак. Смислили смо да сакупимо оних пет, шест играча и свираца који су играли и свирали свих ових година.

Тако ће 7. јануара следеће године, на нашој самосталној вечери бити обележен овај јубилеј. У међувремену имамо „Банатски сабор", а имали смо „Дан Баната". Покушавамо на разне начине да укључимо и омладину, и родитеље и старије да нам се придруже, да смо увек на окупу.

Јавности је познато да сте се ви као КУД раније редовно такмичили. Учествовали сте на Европској смотри српског фолклора и освајали највиша признања. Међутим, у последње време чини нам се да се мало удаљавате од те смотре. Шта је разлог?

Ми смо крајем деведесетих година први пут били на тој смотри. Била је трећа по реду, а одржавала се у Шведској, у Малмеу. То је био другачији амбијент него што је данас. Тада смо први пут одиграли једну просечну кореографију из Владичиног Хана и схватили шта је оно што нама одговара и шта је оно што ми можемо још дадодамо за такву једну смотру.

Од тог момента смо увек играли игре из наше регије, из Баната, из Бачке, из Војводине. Ту смо увек постизали резултате. На бину смо увек постављали више генерација, игре које нама леже и вероватно је то било уочљиво и за публику и за жири, а и разумљиво за сваког. Схватили су шта је оно што ми нудимо, што радимо, што ми желимо да прикажемо на тим смотрама. То је функционисало десет година. Увек смо били међу првима. Имали смо три златне, четири сребрне и три бронзане медаље и све посебне награде које постоје на тим смотрама.

После Париза 2002. године, организовали смо код нас смотру и сигуран сам да смо били први који смо направили један озбиљан преокрет у систему оцењивања. До тада је била прва, друга и трећа награда и сви су се борили један против другог. Ми смо постигли да су се друштва борила својим квалитетима, да свако буде што бољи за себе, па смо увели бодовање. Сви који су постигли одређени квалитет, били су оцењени за тај квалитет. Тако је по први пут на нашој смотри било отприлике три, четири златне медаље, пет, шест сребрних и не знам колико бронзаних медаља. Први пут се десило да није било првог, другог и трећег места. Мислим да је то био кључни моменат. Та пракса је трајала још годину, две или три. После тога се опет појавио стари систем.

Бодовало се и квалитети су били оцењивани, али су ипак увек давали прву награду. То је довело до тога да је та смотра постала нешто друго. Нама, не само мени него и члановима друштва, више није било задовољство учествовати, када је најбитније постало ко ће бити први. Ми смо ишли тамо да се дружимо, да покажемо наш годишњи рад, да покажемо шта је оно што знамо, какве су нам ношње, како код нас играју генерације, како се служимо својим оркестром, док доста друштава изнајмљује оркестре из Србије, изнајмљује ношње.

Ми смо све то одрађивали сами. То је функционисало још пар година и онда када смо били у Темишвару и Врбасу почело је да се дешава нешто што већ нама није било „по укусу". Ми смо одустали од смотре и сада је са стране фино посматрамо. Ја сам, иначе, конкурисао да код нас буде смотра и, што ме јако радује, сви који су за то сазнали су рекли: „Идемо у Деску!", тако да је то један добар осећај. То показује да је наша смотра била успешна и да су се добро осећали сви који су били код нас.