27000 километара за отаџбину - невероватни пут Илије Илића до Солунског фронта

Постављање Илија Илић био је сиромашни печалбар из села Лабуништа, један од готово заборављених учесника Великог рата. У августу 1916. године, док је рат већ увелико трајао, радио је у Румунији, али је желео да стигне до српске војске на Солунском фронту.

Пошто му румунске власти нису дозволиле да пређе Дунав и прикључи се војсци, кренуо је другим путем, пешице, возом и бродовима, преко Русије, Манџурије и Јапана. После 6 месеци и 27.000 пређених километара стигао је до Сулуна, задужио пушку и у српској униформи кренуо у борбу за отаџбину.

“О прадеди Илији сам први пут чуо од мајке мог оца Љубице, бабе Љубице. Када нам је кришом у доба када сам ја имао 10, 11 година, а моја сестра 7, 8, показивала некакве медаље из свог дрвеног сандука. Она нас онако кришом позове и каже - дођите да видите нешто и показује нам неке зарђале медаље и неке књижице, папире и каже то је ваш прадеда, херој Првог светског рата”, каже Илијин праунук, аутор књиге Миодраг Б. Илић.

Сећање на деда Илију је живо у породици али је Миодраг пре десетак година започео истраживање. Подстакао га је траг у тексту у “Политици” из 1941. године, у којем је његов прадеда лично сведочио о свом ратном путу. Од тог новинског записа почела је реконструкција много дуже приче и настала је књига “Ходочашће Илије Илића”.

“Шест месеци путовања, сам, више гладан и жедан него сит и то је подвиг невероватан. А није он био једини. Мени су прилазили на промоцијама књиге многи потомци који су причали да су долазиле њихове деде, прадеде из Америке, из свих крајева света, не бирајући пут, не бирајући средства да дођу до Солунског фронта. Тако је и прадеда на крају тог прилога у Политици изјавио да се тад није мислило на патње, ране, погибију, него само како ће се одбранити народ и отаџбина“, каже Миодраг.

Аутор књиге истиче да прича његовог прадеде заправо сведочи о целој једној генерацији која је вођена вером у своју земљу и завештањем својих предака, била спремна да поднесе велике жртве и избори се за оно у шта је веровала.

“И када погледате на фотографијама како је тај терен изгледао, Бугари су заузели чуке и врхове планина а наши су били испод. Између је било у неким случајевима само 50 метара, али у том празном простору су било 2, 3, 4 нивоа наређаних блокада, жице, будљикаве. Ви када желите да нападнете ка горе, прво што онај одозго вас има на нишану и врло лако може да вас погоди, а друго ви морате да пређете преко тих запрека да бисте дошли до непријатељског војника... Тако да су они јуришали преко својих мртвих другова. То је невероватно. То шта су њихове душе тамо преживеле то ми не можемо да замислимо“, каже Миодраг.

Књига “Ходочашће Илије Илића” до сада је представљена на промоцијама широм Србије, а у новембру ће ова прича стићи и до Пољске, све са јасним циљем, да се оваква сећања сачувају од заборова.