На проби ансамбла „Живаја старина“ - где традиција, породица и вера живе у ритму песме

Санкт Петербург, град са више лица. У сваком веку он дише другачије. Настао је из визије цара Петра Великог почетком 18. века, у коме се мешају истовремено и снови и искушења.

Православни дух и словенска топлина душе у овом граду није присутна само у монументалним и раскошно украшеним црквама и духовном појању и целивању икона, књижевним и уметничким делима.

Аутентичност се представља и дели кроз песму и игру и сусрет са људима. У свему томе тражимо и личну причу коју смо открили у дружењу са ансамблом “Живаја старина”, која више деценија негује дух и културу козака.

“Наш козачки ансамбл, носилац Ордена Александра Невског, “Контрадмирал Анатолиј Дмитријевич Климов”, основан је 1989. Данас славимо 36 година. Наши руководиоци су Николај Фјодорович и Људмила Михајловна Провоторович. Ово је у почетку била професионална трупа са одраслим члановима, а онда је основана дечја група и ансамбл је тако постао породични. Сада у нашој трупи наступају породице”, каже Валентина Викторов.

Козаци су симбол слободе, храбрости и духовне снаге Русије. Рођени од безграничних ветрова степа, каљени у боју, носили су у души песму и дубоку љубав према отаџбини са епским патосом.

Речи Николаја Гогоља из његовог дела “Тарас буљба” и Михајла Шолохова из његовог “Тихог дона” одзвањају вековима као подсетник да из тешкоћа долази снага, од патње светло и од борбе понос на свој народ, што је блиско и нашем духовном и културном сензибилитету.

“Сами прикупљамо песме и материјал, обилазимо козачке насеобине, снимамо материјал од носилаца традиције, од баба и деда који су још живи. Затим седимо, преслушавамо снимке и записујемо материјал. После тога то певамо и изводимо на концертима. Наш најважнији задатак је очување козачке културе Горњег и Доњег Дона. Спектар је веома широк. Ми се трудимо да се бавимо тиме и да то промовишемо. Када нам неко нов дође у посету, као што сте ви сада дошли, желимо да му покажемо плес казачок и имамо жељу да заплешете са нама”, каже Јарослав Викторов.

У песми се спајају народи, а кад срце заигра, то су тренуци у којима музика постане језик који говоримо, а игра покрет који сви разумемо.