Благо породице Бјелановић

Четворо малолетне деце породице Бјелановић у истоименом кистањском засеоку нису само једина деца у овом полупустом крају, већ јединствен пример и показатељ живота, љубави, пожртвованости и посвећености каква се данас ретко среће.

На породичном имању које броји на десетине грла стоке највише је крава, магараца, а ли и других бројних врста домаћих животиња у једној од њихових свакодневних обавеза, чувању блага који је основни извор прихода ове шесточлане породице.

Магарци ту заузимају посебно место, јер су они били највећа жеља петнаестогодишње Саре.

"Ја сам у самом старту хтела да имам магарце, макар једног, да га чешљам, бринем о њему и ето, остварила ми се жеља, за Божић сам добила прво магаре. Сва деца желе неке поклоне, ја сам желела магаре...било је једно, а сада их имамо 30, и малих и великих и свакаквих...", каже Сара.

Иако им се особине често не разликују од оних које су и у људској природи, љубав коју ова деца гаје према својим животињама, тешко је обичним речима описати и свако ту има своје љубимце.

"Има и тврдоглави, као и сваки магарац, лењих, добрих, безобразних, а ли какви су да су, ја њих волим...Некад ми дође да их све продамо, али кад видим ову звончицу, пуфнасту како једе, мени је преслатка", каже Сара.

Њена сестра Јована воли козе.

"Козе смо највише због мене купили, ја сам их чувала, сада их имамо десет. Имам свог јарчића, супер су, не мораш око њих много да се бринеш, преслатки су ми мали јарићи", каже Јована.

Није то само помоћ родитељима, већ и многе обавезе које их чекају након школе и свако има своје задужење.

"Мени су обавезе да храним животиње, да пишем домаће...храним кокошке, гуске, зечеве и магаре", каже Илија.

Најстарији Александар, задужен је за мало захтевније физичке послове, одаје нам осмогодишњи Илија, али и да прискочи у помоћ када је животињу у кршу тешко пронаћи.

Савремене технологије код Бјелановића се примењују на другачији начин и у практичније сврхе.

Поред школских и обавеза у домаћинству, Бјелановићи стижу још много тога. Не недостаје им, кажу, друштво, јер имају једни друге, али, мноштво прилика недељом и празницима, када радост живота деле са другим људима.

"Недељом највише идем у цркву и тамо видимо пријатеље...ја и сестра певамо за певницом, браћа су нам у олтару, Илија и Аца, тата звони а мама помаже у кухињи када праве просфоре...после литургије, када су послужења, онда се видимо са пријатељима", каже Јована.

А све то полази из куће. Бити пример заједници, пружена рука помоћи сваком коме затреба, вредан, честит и пожртвован, основне су вредности којима се одувек учило у овим шкртим и кршевитим крајевима Буковице. Чак и тамо, где је народа мало, овакве породице су најбољи показатељ да оно највредније ипак није нестало.

"Њихова породица је прави пример хришћанске, исконске породице...нажалост, нема пуно деце, они су ту једини, али јако су вредни", каже Мирко Врањеш из манастира Крка.

"Видим себе у овом послу и касније...уписала сам и економску школу, мама каже да нам треба један књиговођа", каже Сара.

Нека овакви остану пример многима.