Шаркаменац: Жал за отаџбином се пече на ватри дугој 35 година

Као врхунац свог обимног и вредног књижевног опуса, 41 књига и 36 награда, Властимир Станисављевић Шаркаменац овенчан је престижном наградом "Растко Петровић", коју даје Матица исељеника и Срба у региону и УКС, што је и био повод за разговор са овим даровитим и занимљивим ствараоцем.

Где радије стварате, у Паризу или Србији?

"Тамо где се ослободим обавеза. Чини ми се да се то некад догоди у домовини а некад у Паризу, тој другој домовини...чини ми се да би одговор требало да буде - у Паризу. Тамо имам мање пријатеља и тиме више времена", каже књижевник.

Вероватно жал за отаџбином јаче прокључа?

"Жал за отаџбином се пече на једној ватри која траје ево већ 35 година. Мислим да се она добро нагорела и већ угљенисала тако да она стоји као ожиљак у души и не излази одатле."

Кад се осврнете уназад, који су то беочузи који би обележили Ваше стварање?

"Мислим да највећи беочуг мом стварању код лепе речи чини заправо тон, музика, звук..."

Рођени сте близу Мокрањца, ето и ту врела инспирације?

"Ја сам се и послужио Мокрањцем 2008. и био толико њиме инспирисан да сам написао један комплет песама "Кршне гране бадема" и чак саставио музику, компоновао је у духу Мокрањца, хармонију још више у духу Мокрањца, а тенор Славко Николић је то отпевао...то је била најпосећенија приредба у оквиру свих приредаба Мокрањчевих дана", каже Шаркаменац.

Иначе, овај необично вредан уметник, врстан књижевник архитекта и музучар посебну љубав гаји према џез музици.