Отаџбина је колективни дух једног народа...

...важне су речи великог српског родољуба, песника, писца, дипломате и академика Јована Дучића. Недавно је у Српској академији наука и уметности обележен век и по од рођења великог патриоте који је веровао у Бога и Српство. Уводно излагање је имао акдемик Љубомир Симовић, а Дучићеве песме говорили су глумци Воја Брајовић и Небојша Кундачина.

Велики српски песник и прозаиста Јован Дучић, први југословенски дипломата са титулом амбасадора, редован члан САНУ од 1931. године, према најновијим подацима, рођен је 15. фебруара у Требињу 1874. а век и по од рођења обележила је и САНУ.

Уводно слово имао је академик Симовић.

"Дучићева поезија је богата, разноврсна, његов песнички пут је дуг. На том путу има и искушења и противречности, али тај пут се завршава на веома високим путевима", кажеакадемик Љубомир Симовић.

"Ја сам из Дучићевих антологијских есеја, Есеј о срећи и Есеј о љубави, одабрао Дучићеве мисли тако да се оне могу читати као засебна дела, и мислим да када би неко одабрао из неких других његових есеја, да бисмо добили једну врло занимљиву, приступачну књигу која би била веома читана и била онаква као што су "Мисли" Боже Кнежевића", каже академик Миро Вукасановић.

"Његов основни поетички став је: лирика - највећи степен метафизике и његова поезија иде у том смеру, почевши од љубавне поезије, што се види из наслова "Песме о љубави и смрти", па до његове последње књиге Лирика, која је сва усмерена на питање Бога и смрти. Три кључне теме за њега су Бог, смрт и жена", каже професор Јован Делић.

Јован Дучић је студирао филозофију, а завршио права у Женеви, да би од 1910. године радио као дипломата у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Каиру, Будимпешти, Букурешту и Мадриду.

Умро је 7. априла 1943. године у Америци, а из Либертивила је 2000. године пренешен и сахрањен у херцеговачкој Грачаници.

Као песник парнасовац и симболиста, велики модерниста, написао је више збирки поезије непревазиђене лепоте. Прозна дела Благо цара Радована, Градови и химере, али ће његови царски сонети или Песме сунца остати завечено на царској најсунчанијој страни српске поезије.