Како је закаснило пролеће 1999. године

Већ недељама се о томе говорило. Балкан је био тема у вестима свих америчких, канадских и британских медија. Само смо њих пратили. Живела сам у Торонту. Тек је прошла прва година у новој земљи, још увек сам се прилагођавала, после убрзаног курса енглеског увелико сам се распитивала о наставку школовања, нострификацији дипломе, тражењу посла.

Са породицом у Београду су разговори били другачији. Није било времена за ратне теме. Минут разговора из јавне говорнице коштао је око два долара, а ја још увек нисам радила. Шта за минут или два можеш да кажеш? Колико бриге, љубави и стрепње да покажеш, или да их добро скријеш да не би они бринули о теби, емигранту у далекој Канади?

Мој енглески је био довољно добар да бих разумела претеће најаве. А ако не бих све разумела, довољно је било да гледам лица новинара и спикера, згрчене мишиће око усана и очију, на челу и врату, мишића који су вероватно имали улогу да појачају ефекат тешких речи. Да ли је могло бити теже? Они су „изражавали забринутост“, понављали су ту синтагму до бесвести, до тачке где она престаје да има било какво значење осим унапред најављеног оправдања за све што ће се догодити.

Догодило се 24. марта 2026. Си-ен-ен је извештавао из Авиана, одакле су, носећи смртоносни товар, полетели први авиони према Србији. Панично сам притискала бројеве на телефону, а онда сам, што сам мирније умела, рекла својим родитељима шта се дешава и да потраже склониште. Нисам стигла да довршим реченицу, кад су се с њихове стране зачуле сирене. А онда страшан врисак, онај који и данас чујем кад помислим на тај дан. Разговор је завршен у журби. Стезала сам слушалицу у десној руци и жмурила тако јако као да ћу, ако су ми очи затворене, моћи да избришем слику моје породице склупчане испод стола и сестрине деце, око које одрасли праве обруч да их заштите својим телима и својом присебношћу.

Тог дана је мој свакодневни живот стао. После 78 дана сам на аеродрому у Торонту, грлећи своје сестричине, први пут помислила како више никада нећу моћи мирно да усним, наивно верујући да ће увек бити мир.

      ПРОЛЕЋЕ 1999.

Рођена сам шездесете. Учили су ме да ће заувек бити мир.

 Мени су се у марту деведесет девете

 Сирене огласиле преко телефонских жица

 Врисак је био седам хиљада километара близу

 Ударао је у мождане ганглије

 И зидове крвних судова

 Немоћ је била неиздржива

 Страх је имао лице моје мајке

 Дечји плач је цепао бубне опне

 Канадски осиромашени уранијум

 Редовно је снабдевао америчке бомбе

 Тек сам натуцала језик своје нове земље

 И није било лако одговорити на њихова чуђења

 Говорила сам повишеним тоном

 И превише махала рукама да објасним

 Ништа ви не знате о рату и миру

 Ни Толстоја нисте читали

 Ваше су ракете падале на земље

 Које нисте проналазили на мапама

 Мора да је неко моћан

 Зауставио филм моје свакодневнице

 Успорио време

 Посадио ме између отровних стрела

 Коментатора Би-би-сија и Си-ен-ена

 И гласова који су ми телефоном

 На чистом српском језику јављали

 Пораз света у који сам веровала

Када се димна завеса подигла

После седамдесет осам дана

Далеко испод небеског свода

Под рушевинама

Лежала је моја вера у човека