„Генерација 2013“ – школарина

На Фејсбук и Гугл плус профилу „Генерације 2013" ових дана се највише коментарисало о школаринама за факултете. Да ли су школарине мршаве или универзитети имају проблем са апетитом, питали су се студенти и давали одговоре.

Александра је у свом посту навела да је на висину школарина и начин на који се постаје самофинансирајући студент јако љута. Сматра да висине школарина не одговарају ономе што факултети пружају. Њен утисак је да је неким факултетима циљ да што већи број студената спадне на самофинансирање.

Милена у посту наводи да је висока школарина највећи разлог због ког матуранти плаћају скупе припреме за факултет и грабе прилику за буџетска места. Наводи да познаје породице које тешко живе да би деци обезбедиле самофинансирајуће студије које су процењене на 2.000 евра годишње и најскупље су у региону.

Филип тврди да је школарина у Бечу јефтинија него код нас. Сматра да би и држава требало да уложи у факултете и обезбеди адекватне услове за рад. Тада би школарине и могле да се коригују, јер што се више у науку уложи наша наука ће се скупље продавати.

Једна од студенткиња која прати активности „Генерације 2013" истиче да би држава у већој мери требало да финансира оне факултете који директно доприносе њеном напретку и чије дипломе највише користи. Остала занимања, према њеном мишљењу, требало би да се нађу у другој категорији финансирања.

Марко се не слаже са њом и са ставом да треба фаворизовати одређене факултете у односу на друге. Сматра да се тиме директно умањује значај или вредност нечијег знања у односу на знање оног другог само зато што су њихова интересовања другачија. Како даље наводи, проблем треба решити сливањем веће количине новца у буџете свих факултета равномерно од стране државе.

Драгана тврди да чак и бити на буџету не значи ослобођење од бројних трошкова студирања. Школарине су из године у годину све веће, а ни оне не обухватају огроман број трошкова. Очигледно се намеће питање где иде тај новац и шта се заправо плаћа?

Једна од тема за дискусију била је и шта је факултетима и студентима донела „Болоња". Да ли је по новом „систему" данас лакше студирати него раније. Да ли је „Болоња" „одувала" тзв. тешке предмете?

Филип Алексић сматра да још увек има и оних професора који се хвале како им је мала пролазност на испитима. „Ја сам присталица да се неки тешки предмети полажу из више делова, попут анатомије на Медицинском факултету, јер ако се неко градиво припрема из делова и испитује се део по део књиге, испитивање ће бити детаљније, а знање студената ће бити на завиднијем нивоу", сматра Филип.

Драгана Перовић сматра проблем слабе пролазности на испитима не треба решавати укидањем такозваних тешких предмета.

„Најчешће су они окосница факултета (пример, на мом факултету су процесни предмети, без којих нема доброг правника). Решење је да се ти предмети демистификују и да се од њих не прави баук, да се њихово полагање не отежава, јер су сами по себи довољно тешки. Два испитивача на предмету су одлично решење. Није мерило доброг професора то да му у три рока положи минус два студента, већ да студенти долазе на испит спремни. А некако мислим да се и тај најтежи лакше спреми ако знаш да ће те са друге стране катедре сачекати правичан и реалан испитивач са јасно издефинисаним критеријумом. Не да ће те пустити да прођеш тек тако, него да просто знаш на чему си. Знаш, пролазиш, не знаш, не пролазиш", закључује Драгана.