Велико хвала Боривоју Бори Драгашевићу

Рођен је 8. децембра 1924. у Крагујевцу, у официрској породици која је живела у Далмацији, Црној Гори, Херцеговини и у Србији. Становали су у Београду за време бомбардовања 1941. Побегао је у Грчку 1944, затим прешао у италијански логор одакле су избеглице касније пребачене у немачки логор. Стигао је у Канаду 1948. године. Прво је радио на грађевини у Онтарио Хајдро на северу те провинције. Прешао је у Нијагару где је постао један од оснивача Цркве Светог Ђорђа и његовог хора.

Наставио је рад за исту фирму као техничар у Торонту где је постао активан члан Цркве и хора „Свети Сава". Као дугогодишњи директор Радио Шумадије подржавао је све патриотске активности у корист Србије, њене Цркве и народа и у Канади. Као председник Српске народне одбране организовао је Српски дан у Нијагари више од 30 година. У име СНО био је један од иницијатора да се баш на том месту подигне споменик Николи Тесли. Забележио је свој животни пут у аутобиографији „Стопама предака", а сав новац од продаје књиге послао је српској сирочади у Гњилане на Косову.

За свој дугогодишњи рад и промовисање Срба и Србију - од радија, преко „Гласа канадских Срба" чији је главни уредник био пуне две деценије, до разних организација, престолонаследник Александар му је доделио Орден Круне с Великим крстом првог реда, а Канада га је одликовала Медаљом Краљице Елизабете за његов допринос мулитикултурализму.

Када је, у част генералу Јовану Драгашевићу (1836-1915), ратнику, књижевнику и утемељивачу војне штампе у Србији, поводом 100 година од смрти, у Дому Војске Србије, у Београду откривено спомен-обележје са његовим ликом, прочитано је поздравно писмо које је из Торонта послао његов праунук Бора:

"Пресрећан сам што се Јовану Драгашевићу на овај начин одаје признање за његов рад и допринос, као и за кованицу „Само слога Србина спасава". Познато је да се мој прадеда својевремено пожалио своме пријатељу, књижевнику Јовану Бошковићу, ректору Велике школе и министру просвете, што се његова кованица узимала као народна пословица. У једном писму он каже: „Истина, мило бијаше ми што се та моја изрека уноси у народне умотворине, али и жао ми бијаше да се моје лично од мене још за живота отима."

Пратећи Јованов пример који је пренет с колена на колено, на мог деду Боривоја, потом на мог оца Драгора и на мене, посветио сам цео живот у Србији и Канади у одбрани Србије и српства, што је описано и у мојим мемоарима.

Кад је добио одликовање краљевског дома Карађорђевић, Бора Драгашевић је, у разговору са Радмилом Лончар, не скривајући емоције, истакао:

"Орден Круне доживљавам као величанствен дар, можда на крају мог живота, као оличење спомена на мој рад и моју спремност још од најранијих младалачких дана да жртвујем свој живот за Србију и нашу монархију. Од рођења сам одгајан на аманету предака, у традиционалној српској краљевској официрској породици којој су кроз целу њену историју симболи српства били круна, краљеви из династије Карађорђевић, православна хришћанска вера и српска светосавска традиција.

Онима који су били блиски овом патриоти жао је што није дочекао да, у част Дана државности Србије, 15. фебруара 2020, види Нијагарине водопаде осветљене у бојама заставе његове вољене Србије.