Буенос Аирес: Порушено обновљено, расуто сакупљено

Виктор Лазић каже да када се монахиња Лидија замонашила, пре две године, а само дан касније нашла се у авиону за Јужну Америку.

"Тако је сам Бог хтео да прве монашке дане проведем у авиону - сумњам да је неко по замонашењу био и физички ближи Богу од мене", рекла је монахиња весело. Тако је, из Црне Горе, дошла да служи у епархији Буеносаиреској.

Виктор каже да су два су главна стуба окупљања наше дијаспоре свуда у свету: наше амбасаде и наша црква. Срби су овде почели да се насељавају још средином 19. века, а процењује се да их сада има око 30 хиљада. Први досељеници били су из Далмације и Боке Которске, док је већина дошла касније из Херцеговине и Црне Горе.

Тридесет година је српска црква у Буенос Аиресу била слабашна, запуштена, заборављена. А постоји не једна, већ две наше парохије само у овом граду: црква Светог Саве и црква Рођења пресвете Богородице, која је сада уједно саборна црква Срба Јужне Америке.

Епархија Буеносаиреска је формирана 26. маја 2011. године одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, под руководством Амфилохија Радовића.

Владика Амфилохије је  у Аргентину послао свештеника Кирила Бојовића, са тешким задатком: да расуто сакупи, да порушено обнови, да ново осмисли, постојеће на сваки начин унапреди. Да удахне живот зградама, да пружи веру и наду људима.

Наши људи често нису јединствени, тешко их је окупити и приволети да за истом софром ручају, да се за истом иконом моле. А управо то је главни задатак нашег Кирила. Па ипак, упркос свим разликама и чињеници да је асимилација узела маха, наши људи и њихови потомци и даље су везани за цркву, у њој виде своје корене, идентитет и везу са матицом. Зато су њене активности веома важне.

Сваке недеље одржава се јутарња служба, којој током летњих месеци - овде је лето када је код нас зима, присуствује релативно мало света, десетак до петнаестак душа. Али, током великих празника црква буде мала да прими све који овде желе да се помоле. Не долазе само Срби, већ врло често и Руси и остала православна браћа. Веома је пријатно то видети, с обзиром на то да је деценијама било обрнуто - наши људи су се окупљади под кровом руске или грчке православне цркве.

"Вредне руке монахиње Лидије припремају српску трпезу, каквој је тешко одолети. За више месеци у Јужној Америци, ово је био најбољи оброк који сам окусио. За црквеном софром посебну ми је пажњу привукао Марјано Бурман, младић коме је деда био Рус, а он је одлучио да - постане Србин! Толико је заволео православље, нашу културу, српски језик, који је одлично савладао, да се у потпуности осећа као припадник нашег народа и тако се јавно декларише. Често постају Срби они који се заљубе у наше момке или девојке, али Марјано није један од тих. Мада би волео да се ожени Српкињом, његова љубав је дошла спонтано и случајно, посећивањем наших храмова у Буенос Аиресу, дружењем са нашим људима и учењем о Србији", каже Виктор.

Монахиња Лидија испред цркве показује благословену винову лозу: њен пелцер узет је из Хиландара, од свете лозе која, по предању, расте из гроба Стефана Немање, која је позната и као најстарија винова лоза на свету - стара чак 800 година! Монахиња показује набрекло грожђе које, преко пола света, повезује српске светиње Свете Горе и Америке.