Краљеви свинга – Papa Jo Jones

Рођен у Чикагу, преселио се у Алабаму, где је научио да свира неколико инструмената, укључујући саксофон, клавир и бубњеве. Радио је као бубњар и „степ“ плесач на карневалским представама док се није придружио бенду Волтер Пејџа „Blue Devils“ у Оклахома Ситију крајем 1920-тих. Снимао је са трубачем Лојд Хантером и његовим  „Serenaders“ 1931. године, а касније се придружио биг бенду  Каунт Бејзија 1934. године. Џоунс, Бејзи, гитариста Фреди Грин и басиста Волтер Пејџ понекад су називани „Свеамеричком ритмичком секцијом“, идеалним тимом. Џоунс је направио кратку паузу од две године када је био у војсци, али је остао са Бејзијем до 1948. године. Био је један од учесника концертне серије „Jazz at the Philharmonic“.

За разлику од преовлађујућег бубњарског џез стила, који је оличавао Џин Крупин гласан, упорни ударац у бас бубањ на сваком такту, Џоунс је често потпуно изостављао свирање бас бубња. Џоунс је кренуо са „рајд“ ритмом на хај-хету, док се он континуирано отварао и затварао уместо уобичајене праксе да се удара само док је затворен. Џоунсов стил је утицао на тенденцију модерних џез бубњара да свирају ритмички пулса на чинели, која је сада позната као „рајд“ чинела, што је много  утицало на касније бубњаре као што су Бади Рич, Кени Кларк, Рој Хејнс, Макс Роуч и Луи Белсон.

Џонс је редовно наступао у каснијим годинама у џез клубу Вест Енд на 116. улици и Бродвеју у Њујорку. Ове наступе су углавном добро посећивали и други бубњари попут Макс Роуча и Рој Хејнса.

Године 1979. примљен је у Кућу славних џеза Алабаме због свог доприноса музичком наслеђу Бирмингема, у Алабами. 1985. године добио је „American Jazz Masters“  коју је доделила Национална фондација за уметност САД.