Биг биг бенд – Bob Brookmeyer Orchestra

Рођен у Канзас Ситију, првобитно је свирао клавир и студирао на Конзерваторијуму за музику у Канзас Ситију, али је напустио школу пре дипломирања. Прешао је са клавира на вентил-тромбон, што је био необичан избор у то време, а који је с временом постао његов препознатљиви инструмент. За разлику од традиционалног „слајд“ тромбона, Брукмајер је свирао тромбон са вентилима, који користи вентиле попут трубе. Његово флуидно, мелодично свирање помогло је да се инструментима  џеза дода посебан, јединствен „глас“.

Звук његовог вентил-тромбона  био је топао, лирски и ненаметљив, био је савршено прилагођен „cool“ џез сцени 1950-их и 60-их. Свирао је са неупоредивом глаткоћом, често описиваном као „вокалном“ у фразирању.

Интензивно је сарађивао са Џеријем Малигеном (посебно у „Концертном џез бенду“ Џерија Малигена), свирао је са Стеном Гецом, Кларком Теријем, биг бендом Тед Џоунс/Мел Луис и Џимијем Ђуфреом. Био је ко-лидер са Кларком Теријем, стварајући низ музички богатих снимака, као што је албум „The Power of Positive Swinging“.

Касније у својој каријери, Брукмајер се више фокусирао на компоновање и аранжирање, стварајући софистицирана, често класично инспирисана дела за биг бенд. Био је кључни сарадник оркестра Теда Џоунса и Мела Луиса, а касније је писао и за „New Art Orchestra“  којим су руководили Џорџ Расел и други. Његово опсежно оркестарско писање, обележено сложеним хармонијама и напредним структурама, заправо представља „мост“ између џез традиције и модернистичких приступа, спајајући импровизацију са савременим класичним композицијама.

Предавао је на Конзерваторијуму Нове Енглеске, утичући на нову генерацију џез композитора и аранжера, залажући  се за озбиљно проучавање композиције у џезу - што је у то време била реткост. Био је ментор значајним млађим композиторима као што су Марија Шнајдер, Џон Холенбек и Џим Мекнили. Номинован је за више „Греми“ награда.

Oркестар Боба Брукмајера био је једно од “возила“ за његове креативне идеје и композиције. Ансамбл је био познат по својој препознатљивој мешавини пост-бaпа, модерног џеза, па чак и елемената класичне музике. Брукмајерова оркестрација је често била густа и замршена, али звук је увек био кохезиван и експресиван, са посебним фокусом на стварање динамичних текстура и коришћење оркестра као средства за приповедање, а не само као платформе за солисте.

Слушаћете избор снимака  његовог биг бенда.