Филозофија медија: Mедији и утопија – Говоре Уна Поповић и Срђан Шаровић, и Милица Ракоњац

Уна Поповић и Срђан Шаровић ће у првом делу излагања представити критику савременог друштва и медија коју је дао Отац Серафим Роуз (јеромонах Руске заграничне православне цркве, рођен као Јуџин Денис Роуз 1934. године, који је својим теолошким и филозофским списима имао важан утицај на православни живот у Америци и изазвао велико интересовање у Русији). Дијагноза Оца Серафима показује савремено друштво као дистопију са сопственом уобразиљом, супротстављену логосно уређеном стварном свету. Човек таквог друштва руководи се „ја” погледом на свет и оријентисан је на тренутно испуњење својих жеља, што није заиста могуће. Такав човек живи у уобразиљи, па дистопијско друштво функционише као тотална халуцинација коју одржавају савремени медији. Полазећи од ставова Оца Серафима, аутори излагања ће показати да такво медијски организовано друштво ствара илузију стања којем није потребан спољашњи коректив. Улогу коректива унутар дистопије има утопијско језгро идеала слободних и објективних медија, који јемче тачно и проверено информисање и образовање.

* * *

Ослањајући се на савремена филозофска промишљања утопије као могућности и антиципације света који би тек могао настати, Милица Ракоњац у средиште разматрања поставља однос између утопије, медија и уметничке праксе, при чему се утопијско разуме као трансформација перцептивних и онтолошких услова искуства, односно као могућност да се постојећи начин опажања, деловања и односа према свету преобрази у метод друштвене имагинације. У том контексту, медиј није накнадно средство посредовања утопијске идеје, већ учествује у конституисању саме утопијске могућности; он је начин на који се могуће чини доступним искуству и задобија материјалну, телесну или просторну форму. Овакво одређење појма утопија разматра се кроз уметничку праксу и пермакултурни дизајн, посебно кроз стваралачке принципе Ане Халприн, у којима тело, покрет, простор, пејзаж и заједница постају активни чиниоци успостављања другачијих односа. Уметност и пермакултурна пракса стога се не сагледавају само као области репрезентације утопијског, већ као начини његовог привременог искуственог остваривања. У основи таквог приступа налази се померање од утопије као слике будућег света ка утопији као уметности живљења: ка антиципаторној пракси кроз коју оно што још не постоји почиње да задобија облик у садашњости.

Снимак је забележен 10. септембра у Заводу за проучавање културног развитка у Београду.

У сутрашњој емисији можете прaтити излагања Соње Томовић Шундић и Тамаре Брадић са овог научног скупа.

Уредница циклуса Тања Мијовић.