Ивана Максић: Јуриш напред као симптом

Неуропсихијатар, психоаналитичар, преводилац, редитељ, шекспиролог, позоришни критичар и професор, Хуго Клајн је своју студију Ратна неуроза Југословена завршио одмах после Другог светског рата, али је књига читаву деценију чекала на своје прво објављивање због тадашње војне цензуре. Њено друго издање дешава се тек ратне 1995, године када је потписан Дејтонски споразум, године несагледивих жртава, великих разарања и пустошења земље која се више неће звати Југославијом. Напослетку, треће издање ове студије које садржи Клајнов уводни текст, написан јуна 1955. у Београду, поговор Жарка Требјешанина из 1995. године, као и кратку белешку о Клајновом животу и делу, прошле године је објавила загребачка Просвјета.

Како нас обавештава Ивана Максић, Хуго Клајн је већ 1944. године добио задатак да се посвети лечењу ратних неуроза партизана. Своја искуства и запажања сакупљена током годину дана проучавања и третирања овог специфичног и новог обољења на узорку од 150 мушких бораца, преточио је у студију Ратнa неурозa Југословена. Он је приметио да се код југословенских бораца појавио сасвим нови тип ратне неурозе. За разлику од америчке анксиозне неурозе, узроковане опасношћу, страхом од казне и сопствене агресивности, као и општом немотивисаношћу за учешће у рату, у југословенском типу неурозе доминира борбеност, али се она као најистакнутија црта „партизанске болести” не може свести на агресивност – то је непоколебљиво активан став усмерен на одбрану и постизање победе.

По речима ауторке текста: „Клајн се није слагао с констатацијом да се партизанска војска разликовала од савезничке због одсуства хијерархије и очинске дисциплине, напротив – баш у периоду када је забележен највећи број неуротичних случајева, војно руководство уводило је чинове и одликовања. Њему је много важнија једна друга дистинкција: за разлику од савезничке војске која је била државна и принудна, партизанска је заиста била народноослободилачка – војска добровољаца сачињених од мушкараца, жена, па и деце за које ништа сем борбе није било опција. За југословенске борце то није био рат као Први светски рат, нити било који други рат, већ ’јединствен историјски тренутак’, ’стварање нечег сасвим новог, нечега чега дотле никако није било у њиховој земљи и у том крају Европе’, а њихов залог борби праћен је исконским уверењем да коначно стају на пут дотадашњем угњетавању и бруталној неједнакости”.

Читао је Александар Божовић.
Уредница циклуса Тања Мијовић.