Чарлс Берни и путовање кроз музику

На путовању на којем је посетио Француску и Италију, Берни је кренуо у јуну 1770. године, са основним циљем да прикупи материјал за своје животно дело, Историју музике, чија ће четири тома објављивати од 1776. до 1789. године. На овом путу Берни је пратио добро утабану стазу такозваних „великих тура” (гранд тоур), односно обиласка европског континента, а пре свега Италије, карактеристичних за британску аристократију, која су већ била добро документована бројним путописним делима. Берни на почетку своје приповести примећује како сви ови путописи у први план стављају ликовне уметности, док су информације о музици непостојеће, иако је, по његовом мишљењу, Италија давно изгубила примат у сликарству, скулптури и архитектури, док је још увек остала водећа музичка сила. Берни се, притом, отворено сврставао у заговорнике модерног италијанског музичког израза, проистеклог из галантног стила, те не чуди што је за њега Француска тек успутна сатница на путу ка центрима попут Милана, Венеције и Напуља.

Бернијево одушевљење италијанском музиком први пут ће се оваплотити приликом посете Торину, где је присуствовао концертима капеле Савојског двора. Поред капелмајстора Гаетана Пуњанија, кога је познавао из Лондона, Берни се сусрео са браћом Безоци, Антонијом и Алесандром, виртуозима на обои и флаути, као гост у њиховом дому. Берни посебно истиче идиосинкратичност њиховог израза, прилагођеног овим дувачким инструментима, те деликатност и рафинираност мелодике која је у првом плану њихових солистичких дела.

Централна личност музичког живота у Милану коју је Берни сусрео био је Ђовани Батиста Самартини, чијим извођењима вокално-инструменталне музике је присуствовао и са којим се и лично упознао, на препоруку Феличеа Ђардинија, италијанског композитора активног у Лондону. Берни је у свом путопису представио седамдесетогодишњег Самартинија као плодног композитора, иза кога стоји небројено опуса црквене музике, али чија инспирација упркос томе не јењава. Посебно је истакао оригиналност Самартинијевих инструменталних ставова, као „пуне духа и ватре”, док је критиковао Самартинијеву склоност да своја дела засити ставовима изразито брзог темпа, што по Бернијевом мишљењу може изморити како извођаче, тако и публику.

Свој долазак у Падову Берни је планирао, пре свега, да би се упознао са виолинистом и композитором Ђузепеом Тартинијем, који је у овом италијанском граду са прекидима боравио од двадесетих година 18. века и где су га зарад усавршавања посећивали ученици виолине из читаве Европе. Међутим, седамдесетседмогодишњи Тартини преминуо је крајем фебруара 1770. године, мање од пет месеци пре Бернијевог доласка. Берни је имао прилику да посети његову кућу, његов гроб, као и да оствари увид у његову заоставштину. Тартинијева уметност била је предмет његових разговора са интелектуалцима и љубитељима музике у Падови, а упознао се и са његовим учеником и – како наводи – наследником, виолинистом Ђулијом Менегинијем, познатијим као Тромба, који му је извео одређена Тартинијева дела из рукописа. Представљајући Тартинија као композитора непресушне инвенције, оригиналне маштовите мелодике и ученог, но ипак приступачног хармонског језика, Берни је искористио прилику да у свом путопису да и биографију композитора, нотирајући његово рођење у Пирану, 1692. године, његову посвећеност служби у базилици у Падови, преданост теоријском и педагошким раду, те потцртавајући његове везе са водећим виолинистима Европе тог доба. Није пропуштена ни чувена анегдота о настанку Тартинијеве Сонате „Ђавољи трилер”, коју је композитор наводно записао након сна у којем му се, као њен извођач, указао ђаво. Сам Тартини је савременицима ову причу сместио у 1713, иако су данашњи стручњаци склони да ову сонату, објављену тек 1798. године, виде као део композиторовог зрелог израза, премештајући је у четрдесете године 18. века.

Аутор Срђан Атанасовски.