Јеленa Јоргачевић: Савршено острво (1)

Роман Јелене Јоргачевић својеврсна је дистопија са снажним теолошко-филозофским мотивима и одиграва се на неимeнoваном острву с неименованим актерима који се појављују иза назива својих функција: Председник, Владика, Новинар, Градоначелник... Дистопија се може одредити као жанр у којем се не описује оно што се догодило, већ оно што би се, с обзиром на поставку, могло догодити. Свако од учесника у причи саображава се са својом функцијом: Председник је злонамерни популиста који брине само о одржању на власти, Новинар се бави својим послом, а Владика је популаран лик који се, с обзиром на младост, учи своме позиву. На острву се догађа низ неочекиваних и тешко објашњивих ствари: „У размаку од три до дванаест сати свака смрт на Острву би претходила рођењу. Ради прегледности ситуације рећи ћу да је од смрти баба Румене у наредних 14 месеци умрло 433 мушкараца и жена просечне старости од 68 година и родиле се 322 бебе. Потом је настало затишје”. Свака од те 433 особе умрла је нагло, „као да ју је неко исључио”. Ствар је, међутим, у томе што су људи, сада, престали да умиру, упркос томе што је и даље било болести, саобраћаjних несрећа, тумора, свега онога од чега људи умиру, осим што на Острву нису умирали. Та околност је, наравно, примећена и сада свако од актера реагује на свој начин на ту необичну околност.

Кроз своје ликове Јелена Јоргачевић прати како људи реагују у екстремним ситуацијама, на који начин их позив одређује, шта значи слобода у условима непогодним за слободу, како се људи држи пред непознатим и шта су у стању да ураде како би заштитили (пре свега) себе, до које мере сеже људска подлост, а до које племенитост, шта је то страх и шта значи бити посвећен, и све то кроз динамичну причу у којој нема "филозофирања" у лошем смислу, али има добро постављених питања и духовитих одговора.

Чита Жељко Максимовић
Уредник Иан Миленковић