Бенџамин Бритн: Питер Грајмс

У време када је Бритн читао чланак И. Ем. Форстера о Џорџу Кребу, аутору поеме „Бороу”, о животу рибара на обали Сафока, диригент Серж Кусевицки га је питао зашто није још увек написао целовечењу оперу. Бритн му је објаснио да би му био потребан новац за живот док би радио на тако великом пројекту, који би, како је замислио, био базиран на Кребовој поеми. Кусевицки је, тако, одлучио да поручи „Питера Грајмса”, а Бритн се дао на стварање "енглеског оперског идиома" што је био задатак који је сам себи поставио. Његов потоњи успех био је последица два фактора: драматургије, базиране на филмским и радио-драмских сценаријима, као и одабране теме која се провлачи у свим његовим сценским делима, а то је губитак детиње невиности спрам изазова стварног света. Конфликт између љубави и дужности, присутан у романтичној опери, овде бива замењен сукобом између индивидуе и друштва, које се неминовно завршава сломом и поразом појединца.

Кребов Питер Грајмс је човек чији је ум, како каже песма „недодирнут сажаљењем, нетакнут кајањем и неисправљен стидом”. Код Бритена, он постаје интровертни аутсајдер, са психопатским склоностима, који се бори са самим собом и са остатком света. Бритн се, тако, фокусира на заједницу и на притисак који она врши на појединца да одбаци сопствену индивидуалност, те је због тога у тој мери присутан хор и ансамбл у музичком ткиву саме опере. У време писања опере, композитор се осећао изолованим, делимично због свог хомосексуалног опредељења, али пре свега због пацифизма који је у ратно доба био узрок додатног оптерећења. Због тога је касније објаснио, да је за њега и његовог сарадника и партнера Питера Пирса основна идеја водиља опере прича о „индивидуалцу против руље, која нас је натерала да Грајмса оформимо као лик визије и конфликта, у измученог идеалисту, а не у зликовца као што је то случај код Креба”, речи су Бенџамина Бритна.

Уредница Ксенија Стевановић