Пијанизми Балкана ‒ Василис Цабропулос

Да су током друге половине 20. века балканске земље и на пољу пијанизма успеле да достигну интернационалне стандарде, говоре примери бројних уметника. Ово хетерогено географско и културно подручје сведочи свакако о различитим генезама и еволуцијама пијанистичког извођаштва, у којима се као заједнички елемент препознаје једино чињеница да су – пре или касније на путу свог уметничког развоја – пијанисти потекли из балканских држава своја образовања стечена у матичним срединама, по правилу, коначно уобличавали на Западу. У томе су кључну заслугу имали, у појединим случајевима државни, а у другим приватни фондови из којих су са извесним континуитетом, стипендирани бројни таленти. Пример Грчке само је један такав, који захваљујући низу истакнутих пијаниста активних на међународној сцени, ову земљу додатно потврђује као интегрални део савременог европског културног амбијента.

У претходним емисијама циклуса Пијанизми Балкана, осветлили смо тако биографије и извођачке праксе неких од најистакнутијих савремених грчких пијаниста попут Димитриса Сгуроса, Лоренде Раму, Апостолоса Палиоса и Константиноса Пападакиса, указујући на њихове различите извођачке стилистике колико и репертоарске фокусе оријентисане на канонски репертоар класичне музике, али и на националну уметничку продукцију којој су, уосталом, готово сви балкански пијанисти, не без разлога, посебно окренути. У плејади грчких клавирских уметника који својом извођачком праксом сведоче о репертоарским захватима далеко ширим од искључивог фокуса на класичну литературу налази се и Василис Цабропулос, пијаниста којем посвећујемо вечерашњу емисију. У међународним круговима данас препознатљивији по албумима ауторске музике израсле на фузији савремене музике, византијских и џез идиома, Цабропулос са једнаким успехом делује и по свом примарном позиву као класични извођач, те се овом приликом осврћемо управо на ову страну његове извођачке оријентације.

Рођен 1966. године у Атини, Василис Цабропулос је врло брзо по отпочињању музичког образовања препознат као чудо од детета. Ову констатацију потврдиће раним успесима који су се у првим годинама школовања низали један за другим, а међу којима је најзначајнији била победа на УНИЦЕФ-овом такмичењу младих музичара 1977, које је освојио са ненавршених једанаест година. Исте године Цабропулос се уписује на Атински конзерваторијум као један од најмлађих студената у историји ове образовне институције. Студирао је у класи знамените грчке пијанисткиње и педагога Марике Папајоану, код које ће и дипломирати у петнаестој години, уз посебне похвале. Стипендија „Александар Оназис”, коју добија за даље усавршавање, одвешће га на најпре на париски Екол Нормал, потом на Интернационалну музичку академију у Салцбургу, те напослетку на њујоршки Џулијард. Међу славним уметницима са којима је имао прилику да ради, међутим, издвајају се два имена – Рудолф Серкин и Татјана Николајева, који употпуњавају хетерогени контекст његовог пијанистичког образовања. Након победа које средином 80-их бележи на неколико интернационалних такмичења, Цабропулос међународну каријеру започиње наступима у музичким центрима и фестивалима широм Европе. Критике из тих раних година каријере у први план истичу његове интерпретације романтичарске музике, која ће уз дела савремених грчких аутора, те посебно сопствена остварења остати окосница његовог репертоара до данас. Када је реч о канонским делима, уз композиције Шопена, Шумана, Рахмањинова, Скрјабина и Прокофјева поменућемо да овај пијаниста велики афинитет има и према музици Баха, Бетовена и Моцарта – једнако солистичкој, колико и концертантној. Делујући из Грчке из које се никада није селио, Цабропулос је све до почетка 2000-их наступао углавном на европским сценама, остваривши сарадње и са бројним оркестрима широм старог континента, између осталог са Филхармонија оркестром, Стокхолмском филхармонијом, Будимпештанским фестивалским оркестром, оркестром италијанског радија и телевизије РАИ, те бројним другим. Посебно место у каријери Василиса Цабропулоса, међутим, оставила је сарадња са Лондонском и Чешком филхармонијом, односно Владимиром Ашкеназијем под чијом је управом извео клавирске концерте Бетовена и Рахмањинова. Године 2004. овај пијаниста дебитује у Сједињеним Америчким Државама концертима у Њујорку, Бостону, Вашингтону и Балтимору, који му отварају врата редовним наступима на америчким сценама. Приликом првог гостовања „Њујорк Тајмс” назвао га је „чаробњаком звука и једним од најхаризматичнијих европских пијаниста”. Ове квалитете потврђују и његови бројни снимци, између осталих и дела Лудвига ван Бетовена, а у емисији репродукујемо две Багателе из опуса 126, прави бисер дискографије Василиса Цабропулоса у издању независне продукције атинског Метрополитен симфонијског оркестра. Савршена тонска равнотежа сведочи о једној од упоришних одлика уметности овог пијанисте.

Формално образован као пијаниста, Цабропулос је рано развио афинитет и према компоновању, углавном у жанру који спаја класичну музику са џез звуком, а последњих година делује и у улози диригента. У том погледу, као важну референцу треба навести да је овај пијаниста у родној Атини 2014. године, у време највеће економске кризе која је задесила ову балканску земљу, био покретач новог ансамбла – Метрополитен симфонијског оркестара, основаног са намером да у музички живот Грчке унесе нови замах живота и пружи свежу наду публици, који са успехом делује и данас. У једној критици лондонски „Тајмс” оценио је да је, имајући у виду све његове ангажмане, „Цабропулос заиста веома редак случај музичара. Он је пијаниста удаљен од било које врсте клишеа или поза. Шармантан и комуникативан као извођач, као композитор он је стваралац чије ноте крију мистерију, а као диригент – пун је енергије и страсти. Као такав, он је”, закључује Тајмс, „можда најбољи пример оне врсте музичара која следи пут комплетног музичара какав је отворио Ленард Бернстајн”. И заиста, оно што Цабропулоса чини узбудљивим јесте то што се о свакој од његових уметничких пракси може говорити са једнаком озбиљношћу.

Његов пијанизам изузетне естетске профилизације и стилске мере достиже тако највише савремене домете, показујући једну од способности какву поседују само највећи извођачи, а то је да музику изнесе са узбуђењем које не запада у идиосинкратичне девијације музичког материјала. Стога се за читања Цабропулоса може рећи да су у првом реду референтна попут каквих уртекст партитура у звуку, те остаје жаљење што његова узорна класична дискографија није и обимнија. Шуманов рани циклус Игре Давидових савезника, опус 6, који је забележио 2016. године, пружио му је, међутим, могућност да у веома разноврсним карактерним комадима немачког романтичара изрази све наведене квалитете свог пијанизма. Неки од његових кључних појмова могли би бити – егзактност, прегледност и одговорност у чину превођења партитуре у звук. Чак и у громогласним сегментима Шуманових страница стога има више уздржаности него ватре и непрепуштања бујици емоција, што открива примарну тежњу пијанисте за звучном стилизацијом, смештеном у координатама једног изузетно избрушеног и култивисаног музичког укуса. Ове особине пијанистичког стила Василиса Цабропулоса осветљавамо избором комада из циклуса Игре Давидових савезника Роберта Шумана.

Још од 1990. године, Цабропулос је помно посвећен пракси студијског снимања и то најпре за локалне грчке дискографске куће за које је начинио и прве албуме на којима се занимљиво представио као извођач сопствених дела, махом написаних у џез маниру блиском естетици Била Еванса. У том погледу треба навести да од 2000. године овај пијаниста сарађује са И-Си-Емом, снимајући за познатог немачког издавача албуме са сопственом музиком – између осталих и једно издање савремене имповизације на мелодијске узоре византијских химни. Први класични албум Василис Цабропулос остварио је 1998. године на којем је забележио потпури Шопенових дела, а наставио се уистину спорадично – превасходно у паузи између ауторских пројеката. Оно што нарочито карактерише његов однос према пракси снимања последњих година јесте реализација албума искључиво са живих наступа, што само по себи сведочи о пуној техничкој поузданости и довршености његових интерпретација и на концертном подијуму. Изван комерцијалног контекста, године 2012. Грчка радио-телевизија забележила је тако његов наступ са Оркестром Атинског радија и Владимиросом Симеонидисом на којем је пијаниста тумачио солистичку деоницу Рапсодије у плавом Џорџа Гершвина. Ова интерпретација убедљиво сведочи о Цабропулосовом нарочитом смислу за џез израз, запаљив ритмички импулс и специфична агогичка истезања мотивике ове музике.

Аутор емисије: Стефан Цветковић