Пијанизми Балкана – Веселин Станев

Да је политичка позиција Бугарске, деценијама смештене иза такозване „гвоздене завесе”, имала реалне позитивне ефекте на развој музичког извођаштва у овог земљи, убедљиво могу да потврде изврсни бугарски пијанисти школовани у Совјетском Савезу. Отвореност Московског конзерваторијума (као вероватно најпрестижније музичке образовне институције друге половине 20. века) за студенте из земаља Источног блока, исходовао је не само њиховим високим индивидуалним образовањем, већ последично и значајним подизањем нивоа пијанистичке културе у локалним срединама у које су се враћали, где су као професори преносили стечена знања на наредне генерације. Међу балканским државама које су у дугом континуитету баштиниле добробите политичке повезаности са Совјетским Савезом, налазила се и Бугарска, чија је читава плејада пијаниста била формирана управо на Московском конзерваторију. У неким од прошлих издања циклуса Пијанизми Балкана освртали смо се на поједине од њих, међу осталима и на Јулију и Константина Ганева који су раних 1950-их били међу првим бугарским студентима на овој високој школи. Вишедеценијска педагошка делатност Константина Ганева на Софијском конзерваторијуму може се посматрати тако и у светлу мисије даљег расађивања знања совјетске пијанистичке школе на овој институцији, што потврђује и чињеница да су неки од његових студената своја усавршавања са успехом настављали, не без разлога, управо у Москви. Међу њима је осамдесетих година био и Веселин Станев, један од најуспешнијих савремених бугарских пијаниста који као концертни музичар већ четири деценије остварује запажене резултате на интернационалној сцени. Као пијаниста наклоњен примарно романтичарском репертоару, Станев је до данас реализовао неколико дискографских издања која га потврђују као извођача највиших компетенција, односно као уметника изразитог личног интегритета. Рођен 1964. године у Варни, Веселин Станев је основно и средње музичко образовање завршио у радном граду освојивши током овог периода и неколико награда на такмичењима за младе пијанисте у Сенигалији и Прагу. Студије потом наставља на националној музичкој академији „Панчо Владигеров” у Софији, у класи Константина Ганева у коју ступа 1981. године. То да је реч о изузетном таленту, говори и податак да је већ наредне године Станев узео учешће на престижном Међународном конкурсу Чајковски у Москви где је награђен признањем за најбоље извођење задате композиције, што му отвара врата наставку студија на тамошњем конзерваторјуму, који уписује у класи Дмитрија Башкирова. На овој институцији Станев ће и дипломирати 1988. године са посебним похвалама. Још за време студија на Московском конзерваторијуму, међутим, бугарски пијаниста се представио и на неколико међународних такмичења, освојивши 1986. године Гран при конкурса у Монаку, односно специјалну награду на такмичењу Маргарит Лонг у Паризу. У овај град Станев ће се вратити већ по завршетку школовања у Москви, и између 1988. и 1990, ће се усавршавати код, у то време највећег бугарског пијанисте, Алексиса Вајсенберга, настањеног у Француској. У ово време Веселин Станев започиње и концертну каријеру, а посебну важност у том контексту имао је његов наступ на Међународном фестивалу младих уметника у Швајцарској, на којем се представио двоструко – реситалским концертом и као солиста са Бамбершким симфонијским оркестром, захваљујући којима први пут привлачи озбиљнију пажњу музичке јавности на западу. Током 90-их уследио је постепени развој каријере на европским сценама, претежно у Француској, Швајцарској, Немачкој и Аустрији, као и на музичким фестивалима у родној земљи, попут Софијских музичких недеља, на Летњем фестивалу у Варни и на Аполонији у Созопољу. Ова афирмација праћена у почетку некомерцијалним снимањем за потребе радио-телевизије, 1996. године, Станева ће препоручити бугарском независном издавачу Гега Њу за који реалзује свој први албум са делима Шопена и Рахмањинова, док ће се ова сарадња наставити до раних 2000-их резултирајући са укупно пет албума солистичке романтичарске музике.

У једној критици из 1992. године описано је да „Оно што највише импресионира код Веселина Станева јесте његова музичка индивидуалност која је неодвојива од његових људских квалитета... Поседујући изузетну техничку сигурност, те виртуозност у сваком смислу, те речи, Веселин Станев има квалитете као мало који пијаниста његове генерације – онај најређи дар који слушаоце магнетски привлачи од првих одвираних тонова”. Овим описима додаћемо да његов пијанистички стил јасно открива своја упоришта у совјетској школи, евидентна у широком музичком даху, у масивности колористички веома разноврсно обликованих тонских ситуација и изнад свега тежњи да се музичко дело карактерно изнесе у реалистичком маниру, са нескривеним емоционалним упливом, односно са изразитом динамичком рељефношћу. Таква је и интерпретација Шуманове страствене Фантазије у Це-дуру, опус 17 коју је Станев снимио 2001. године за Гега Њу.

Иако каријеру гради као претежно солистички уметник на сценама Европе и Јапана, Станев је остварио и бројне сарадње са оркестрима како у Бугарској, тако и у иностранству, посебно у Француској и Швајцарској у којој се настанио. Значајан продор у интернационални пијанистички контекст, Станев је начинио 2006. године реализујући први албум за Сони класикал и то са Прелидима опус 11 и одабраним Сонатама Александра Скрјабина, да би студијско деловање наставио потом и у сарадњи са Ар-Си-Ејем 2010. године (реч је о едицији Ред Сил) за који је снимио све Трансцеденталне етиде Франца Листа, односно 2014. године избор осталих капиталних дела мађарског романтичара. На овим снимцима до посебног изражаја долази бриљантност виртуозитета овог пијанисте, односно поетичност његовог звучног израза. Они су евидентни и на снимку Листове Сонате у ха-молу коју је Веселин Станев, забележио за бугарску издавачку кућу Гега Њу 2001. године. Ово сложено дело, Станев на клавиру конструише потцртавајући формалну структуру на начин јасног карактерног и звучног раздвајања сегмената музичког тока. Такве музичке смене, он, међутим оплемењује својим страственим карактером какав није стран бугарским пијанистима, а који нарочито у ситуацијама драмских градација и кулминација, односно акцентуација даје животност његовој извођачкој вештини. Упадљиво животно искуство које се сублимише у естетски високо профилисаним интерпретацијама Веселина Станева у емисији осветљавамо и поменутом интерпретацијом Сонате у ха-молу Франца Листа.

Аутор емисије: Стефан Цветковић