Пијанизми Балкана – Невена Поповић

Разгранатом и плодном уметничком и педагошком праксом, Невена Поповић (1955‒2016) се за више од четири деценије професионалног деловања успоставила као једна од најзначајнијих личности српске и југословенске пијанистичке сцене. Као концертна пијанисткиња и дугогодишњи професор на Факултету музичке уметности у Београду, Поповићева је дала изузетан допринос подизању стандарда домаћег клавирског извођаштва и његовом постављању на међународни ниво. О томе данас једнако сведоче њени тонски записи, колико и генерације истакнутих пијаниста који су изашли из њене класе. Широке ерудиције и високих професионалних и етичких критеријума, Невена Поповић је била незаобилазни музички ауторитет, чија су знања у великој мери утицала на обликовање пијанистичке културе на нашим просторима. Неуморном агилношћу, Поповићева је деценијама деловала као истински spiritus movens домаћег клавирског извођаштва, сврставши се међу централне фигуре музичког живота у нас на прелазу два века. Осврт на пијанизам Невене Поповић начинићемо репродукцијом снимака са управо објављеног албума у издању Факултета музичке уметности у Београду. Реализован у поводу десетогодишњице смрти велике пијанисткиње, он у формату компакт-диска први пут широј јавности нуди увид у пијанистички профил Невене Поповић, обједињујући њену звучну заоставштину на пољу музике српских аутора. У питању су снимци реализовани током касних седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, у време пијанисткињине ране афирмације и првих зенита, а који су све до објављивања овог албума деценијама били похрањени на магнетофонским тракама фонотеке Радио Београда. Дигитализација ових тонских записа Невене Поповић, допринос је трајном очувању овог вредног сегмента историје српског пијанизма, те сведочанство једног несумњиво индивидуалног осветљења одабраних дела српске клавирске музике. Међу њима се налазе маркантна остварења Милоја Милојевића, Љубице Марић, Василија Мокрањца и Александра С. Вујића, композитора према којима је Поповићева гајила посебан афинитет током читавог професионалног деловања.

Рођена 1955. у Београду, Невена Поповић је клавир почела да учи у петој години. Основно и средње музичко образовање похађала је у Музичкој школи „Јосип Славенски” код професорке Јеле Кршић, а студирала на Факултету музичке уметности у Београду у класи професора Андреје Прегера, дипломиравши 1975. године. Већ у току студија истакла се као једна од најперспективнијих пијанисткиња своје генерације, бавајући награђена признањима из факултетских фондова са именима Олге Михајловић (1974) и Емила Хајека (1976). Постдипломске студије наставља потом на Академији Санта Ћећилија у Риму код Винћенца Виталеа (1977), да би се као стипендисткиња америчког Розари колеџа лепих уметности (Rosary College of Fine Arts) усавршавала и у Фиренци. Похађала је мајсторске курсеве истакнутих светских пијаниста Алда Чиколинија и Владимира Ашкеназија (1981). За време школовања и студија, Невена Поповић је освојила већи број награда на републичким и савезним такмичењима, те била носилац престижне Октобарске награде града Београда и Доситејеве награде (1974). Рану афирмацију започела је на међународним пијанистичким конкурсима на којима је забележила значајна постигнућа као лауреат такмичења у Сенигалији (1975), Алфредо Казела у Напуљу и Франко Манино у Риму (1976). Добитница је такође Златне медаље у Амалфију (1977), те награде фестивала International Masterplayers у Минхену 1983. године. Од 1979. Невена Поповић је била запослена на Факултету музичке уметности у Београду за који је везала своје примарно педагошко деловање, а од оснивања 1998. године радила је и на Академији умјетности у Бањој Луци где је утемељила и годинама водила студијски програм клавира. Као педагог била је редовни члан жирија бројних домаћих и међународних пијанистичких такмичења, као и идејни покретач Бањалучког бијенала – најзначајнијег пијанистичког конкурса у Републици Српској.

Као самостални извођач, камерни музичар и солиста са оркестрима, Невена Поповић је између раних 1970-их и средине 2010-их одржала више стотина концерата на простору бивше Југославије, као и у Мађарској, Аустрији, Италији, Француској, Швајцарској, Немачкој, Финској и земљама некадашњег СССР-а. Остварила је сарадње са бројним диригентима међу којима су Томас Сандерлинг, Емил Табаков, Антон Колар, Ванчо Чавдарски, Јорма Панула и други. Широког репертоарског распона од музике барока до опуса стваралаца 20. века и са посебним афинитетом за српску музику, Поповићева се истакла као извођач највиших компетенција сједињујући виртуозну технику и оригиналан интерпретативни поступак.

Пијанистички стил Поповићеве одликовао се високим естетским вредностима звучног израза, те егзактаним односом према музичком тексту који је у свом објективизму манифестовао упадљив антиромантичарски квалитет. Техничка довршеност као императив извођачког моментума била је основа на којој је Невена Поповић градила поуздана тумачења литературе, њену прецизну карактеризацију и заокружен музички смисао. Ове карактеристике јасно се чују и у њеним интерпретацијама два дела Љубице Марић – Етиди и Бранковом колу које је пијанисткиња забележила 1984. односно 1982. године у студију Радио Београда.

Настала у кратком временском распону, између 1945. и 1947. године, ова два дела сведоче о драматичној промени стилске оријентације која је у времену идеолошких превирања на домаћој музичкој сцени одредила и стваралачки пут ове композиторке. Етида (иницијално објављена уз три Прелудијума са којима чини јединствен опус) репрезентује одлике њеног још увек оштрог модернистичког језика. Осмишљена као студија октавних и акордских склопова, Етида доноси висок ниво техничких захтева у њиховом брзом излагању. Дијаболични карактер музичког тока има наглашени експресионистички набој реализован богатим фундусом дисонантних и хроматских решења која, међутим, избегавају строгу атоналност, протичући у преовлађујуће битоналним хармонским поставкама. За разлику од ње, само две године млађе, Бранково коло на другој страни сведочи о краткотрајном заокрету који је након иницијалне модернистичке фазе у стваралаштву Љубице Марић означио њено приклањање питкијем, фолклорно обојеном музичком језику, усаглашеном са стилистиком соцреалистичког реализма. Овај омаж који је Бранку Радичевићу композиторка начинила посегнувши за истоименим хорским делом Јована Пачуа, односно његовим клавирским аранжманом, Марићева је проширила различитим фолклорним мотивима југословенских народа (осим српским, такође хрватским, македонским и црногорским колима), стварајући целину која на нивоу симболичке транспозиције апологизује новопрокламовани концепт „братства и јединства”. Третман клавира је токатни и прилично рудиментаран, те тек у појединим ситуацијама остварује нешто знатнију звучну дисперзију.

Ако би се прихватила констатација да имена тек ретких педагога постану синоними за институцију на којој раде, онда би се за готово четири деценије деловања, могло рећи да је име Невене Поповић стекло управо такво значење на Катедри за клавир Факултета музичке уметности у Београду. Резултати њеног деловања евидентни су у читавој плејади пијаниста и педагога који данас, преносећи део њених знања и професионалне етике на нове генерације ученика и студената широм Србије, али и окружења, продужавају једну од најквалитетнијих линија континуитета у оквирима српског пијанизма. Међу њеним некадашњим студентима данас се тако налазе истакнути извођачи и предагози попут Бранка Пенчића, Владимира Милошевића, Љиљане Вукеље, Небојше Максимовића, Милоша Михајловића, Јасне Туцовић, Владимира Цвијића, Дејана Суботића, Минке Поповић, Ивана Башића, као и многи други. Са некима од њих Невена Поповић је и јавно наступала, док је са Бранком Пенчићем 1992. године за Радио Београд снимила и једно дело домаћег аутора. У питању су Метаморфозе у верзији за два клавира Александра С. Вујића. Настале 1980. године у верзији за клавир, да би консеквентно биле прерађене у укупно девет варијанти за различите инструменталне саставе, Метаморфозе су своја исходишта имале у Вујићевим раним Варијацијама. Ипак, оне не представљају целину изграђену уобичајеним варијационим поступком, већ низањем одсека који се распредају из различитих елемената главне теме дела: њених интервала, акордских склопова и остинатних структура. Оваква композициона процедура, за коју се може констатовати да има превасходно унутрашње градивно значење, а не изразитију перцептивну рефлексију, доноси бројне преображаје не само на пољу тематског материјала, већ и у домену клавирског звука, у луку од усамљених пунктуалистички пласираних гестова, преко густих арабески у дисканту, до масивних звучних блокова у извођачки захтевним драматуршким градацијама. Интерпретацију коју Невена Поповић обликује са Бранком Пенчићем одликује диверзитет звучних планова којима се остварују ефектне акустичке пројекције звука. Аскетизам музичкој језика изнесен је са минуциозном пажњом коју двоје пијаниста поклањају обликовању сваког појединачног мотива, стварајући непрекинуту, на моменте и напрегнуту драматургију, чак и у одсецима сасвим спорих развоја музичких мисли.

Ова емисија је реализована уз подршку Сокојевог Фонда за културна давања.

Аутор емисије: Стефан Цветковић