Мајкл Вилкинсон: Између слободе и закона (1)

Ослањајући се на радове Хане Арент, нарочито на њену књигу О револуцији, Мајкл Вилкинсон анализира парадокс слободе који каже да је слобода могућа само ако је ограничена законом. Или, другим речима, слобода је могућа само ако постоји некакав поредак, само ако постоји ред у људској заједници. У другом појмовном режиму: како помирити напетости и разлике који постоје између либералног и политичког схватања слободе. Либерални модел слободе, наиме, инсистира на негативном одређењу које каже да је слобода појединца ограничена само истом таквом слободом другог појединца. Слобода је, утолико, ствар појединца. Политичка слобода се, међутим, увек односи на људску заједницу, те се слобода заједнице налази у основи слободе појединца: прво заједница мора бити слободна да би се било слободним појединцем. Историја нам, међутим, савршено добро показује – нарочито с искуством тоталитарних режима – да слобода заједнице (политичка слобода) никако не значи и слободу појединца. Напротив. Појединци у тоталитарним режимима били су робови или, у бољем случају, поданици.

Мајкл Вилкинсон, дакле, уз помоћ Хане Арент настоји да помири та два режима, али се тај задатак показује екстремно тeшким јер Хана Арент, строго узев, одбацује појам суверености као израз слободе политичке заједнице. Она, наиме, примећује да сувереност почива на вољи, а ако политички поредак почива на вољи он не може бити друго до произвољан, онако како је произвољна воља. Ако је, рецимо, вођа нерасположен онда се поредак нагиње на једну страну; ако је расположен, онда на другу. Дакле, воља у средишту политичког здања је антиполитичка, што значи да су испуњени услови за пакао на земљи. Одговор би, утолико, ваљало потражити у мешавини републиканског и либералног поретка у којем се сувереност дели између заједнице и појединца.

С енглеског превео Горан Стојановић
Читао је Алксандар Божовић
Уредник Иван Миленковић