Хектор Берлиоз: Фаустово проклетство

„Ова прелепа књига ме потпуно обузима; не остављам је, читам је без престанка за столом, у позоришту, на улици, свуда”. Овако је Берлиоз описао свој сусрет са Гетеовима Фаустом 1828. године, чиме је уз Вергилија и Шекспира, довршио своје тројство књижевне инспирације. Либрето за своју драмску легенду Берлиоз је начинио уз помоћ Алмира Гандонијера, на основу француског превода Гетеовог Фауста познатог романтичарског песника Жерара де Нервала. Рад је започео током путовања по Аустрији, Мађарској, Чешкој и Шлезији. Како Берлиоз каже, он је био обузет и компоновањем тако да је музику писао на сличан начин на који је испрва читао Гетеов текст „на путу, у вагонима, на паробродима”. Тако је настало дело које се опире традиционалим формама, стапајући у себи оперу и симфонију. Чињенице нам говоре и нешто друго – а то је да су после фијаска опере Бенвенуто Челини 1838. године, врата париских позоришта остала у потпуности затворена за Берлиозове нове оперске подухвате. Зато је и Фаустово проклетство, дело монументалних димензија и инхерентне сценичности, изведено концертно, 6. децембра 1846. године у Сали Фавар париске Опере Комик. Критичари су одушевљено дочекали Фаустово проклетство док је публика показала равнодушност, што је Берлиоз прокоментарисао као „један од највећих пораза у каријери”. Но, диригенти, музичари и познаваоци нису никада допустили да ово заначајно хибридно дело падне у заборав. Напротив, Фаустово проклетство је често извођено на концертним подијумима, а од 1893. године и сценски, на позорницама широм света.

У овом комплексном делу писаном за солисте, седмогласни хор, велики дечји хор и симфонијски оркестар, Берлиоз и његов либретиста Гандонијер, остају верни драматуршком дисконтинуитету који срећемо и код Гетеа. Сам либрето допушта више промена сценографије – од мађарске равнице до лабораторије у Немачкој, од пећине код Ауербаха до обале Елбе, од Маргаретине собе до густе шуме, што се може приказати уз помоћ техничких могућности савременог театра. На сличан начин као и Гетеов Фауст и Берлиозово Фаустово проклетство у себи садржи жанровску комбинацију – љубавну причу, комичне епизоде, призоре из крчме, уз контрастирајуће медитативне Фаустове монологе у којима размишља о мађарском селу или дивљим пределима природе. У овом делу такође сусрећемо и продор популарне музике и војничких фанфара у једноставним, строфичним, аријама Брандера, Мефиста и саме Маргарете, док је деоница Фауста лишена таквог музичког профила, у складу са његовом потпуном и опсесивном потрагом за апсолутним.

Уредница Ксенија Стевановић