Џез

Након што је крајем шездесетих покренуо фјужн револуцију, Мајлс Дејвис се није задовољавао тиме да рециклира сопствени израз. Као и много пута до тада, наставио је да експериментише, не би ли већ за неколико година понудио публици нешто ново. Премда су његови албуми с почетка седамдесетих и даље садржали електричне инструменте и кокетирали са рок музиком, на издању „On the Corner“ Дејвис радикализује свој израз на свим пољима.

Само привидно унутар фанк матрице по узору на Џејмса Брауна и Sly and the family Stone, легендарни трубач у своју музику инкорпорира утицаје Карлнхајнца Штокхаузена, а аранжмане конципира око бесконачних репетиција и пост-продукцијских манипулација снимљеним тракама. На омоту албума не наводи имена музичара, што ће се окарактерисати као свестан провокативан потез, истичући колективитет у први план наспрам уобичајеног слављења виртуозних џез импровизатора.

Ипак, поменимо да су на овом албуму између осталих свирале будуће џез легенде – гитариста Џон Меклафлин, саксофониста Дејв Либман, клавијатуристи Чик Корија и Херби Хенкок, бубњар Џек ДиЏонет и многи други, који су се ротирали у постави током маратонских сешна. Окосницу грува давао је данас не толико познати бас гитариста Мајкл Хендерсон, кога је Мајлс Дејивс преузео из бенда Стивија Вондера, док је сам Мајлс стварао зачудан ефекат свирајући трубу с ва-ва педалом, желећи да приближи, по сопственим речима, звук трубе оном електричне гитаре, посебно оне Џимија Хендрикса.

Критика тог времена брутално је сасекла албум карактеришући га као једно од најгорих Дејвисових издања, својеврсно слепо црево џеза и музику која нема главу и реп. У последњих двадесетак година, са доласком нових трендова и успоном савремене минималистичке и експерименталне музике, драстично се мења и рецепција овог Дејвисовог албума, те се његов тадашњи рад сагледава као револуционаран и антиципаторски спрам трендова који ће ући у популарну музику тек 20-30 година касније.

Аутор Никола Марковић