Александар Павловић: Савршени јунак – Бановић Страхиња и Динарци (1)

Од када је – пре пуна два века – прешла из усмене у писану књижевност, песма Бановић Страхиња непрекидно представља одређену загонетку за тумаче и читаоце. Наиме, почев од Вука Караџића и Гетеа па до савремених теоретичара књижевности и културе, ова песма збуњује тиме што у њој, за разлику од већине других епских песама, изостаје казна за прељубу, што се уместо освете промовише праштање, као и тиме што је у песми јасно изражена критика српске средњовековне властеле, односно Југ-Богдана и Југовића. Насупрот оваквим, доминантним, интерпретацијама песме, Александар Павловић заступа тезу да је Бановић Страхиња ипак казнио своју љубу, али и да се осветио Југовићима, и то на начин како доликује динарској традицији.

Ауторови аргументи, односно кључеви за решење загонетке Бановић Страхиње, леже у следећем: „Први гласи да је Влах-Алијином отмицом Страхињи поништен јуначки статус, као и да му Југ-Богдан и Југовићи такође наносе увреду тиме што грубо одбијају да иду у потеру с њим и испуне обавезу заједничке освете злочинцу и заштите своје одиве. Други је закључак да је љубин насртај на мужа консеквентан и, кроз психолошку карактеризацију њеног лика, доследно мотивисан породичним грехом, односно истом југовићевском породичном супстанцијом, дакле тиме што њеним венама тече иста кукавичка, нечасна и ситносопственичка крв као и венама њеног оца и браће. Трећи катанац загонетке се откључава тиме што је Милија, у складу с постојећом епском традицијом о Страхињи, као и обичајном праксом друштва у којем је поникао, епски чвор на крају песме решио враћањем љубе у род, дакле раскидом њихове брачне везе и њеним остављањем у Крушевцу, поништавајући тиме сродство с Југовићима и кажњавајући их срамотом за нанету му увреду”.

Читао је Жељко Максимовић.
Уредница циклуса Тања Мијовић.