Век хармонике – Интерпретације Теодора Анцелотија

Теодоро Анцелоти је својим уметничким радом значајно допринео интеграцији хармонике у савремену класичну музику. Развојем технике извођења повећао је звучни дијапазон хармонике тако што је, на пример, заменио материје од којих се праве неки делови инструмента.

Од 80-их година XX века Анцелоти редовно наступа на великим фестивалима, а ангажован је и као солиста водећих оркестара. Свој педагошки рад започео је на Универзитету уметности у Берну, а од 2002. године ради као професор на музичкој Академији у Фрајбургу. Његова дискографија обухвата широк репертоар, од Баха и Скарлатија, до Јаначека, Сатија, Кејџа и других. Ипак, у центру његовог интересовања последње две деценије јесу остварења савремених аутора, а многи од њих су своја дела написали за Анцелотија. Међу њима је и италијански аутор Лучано Берио, који је овом уметнику посветио познату композицију за хармонику: Секвенца број XIII.

На почетку ћете чути комаде из прве збирке На обрасалој стази. Ово Јаначеково најважније остварење за соло клавир, које ћете слушати у аранжману за хармонику, аутор је писао у периоду од 1900. до 1912. године. Комади носе називе: Наше вечери, Лист на ветру, Пођи са нама, Мадона из Фридека, Брбљиви као ласте, Без текста, Лаку ноћ, Неизрецива бoл, У сузама и Сова из амбара није одлетела.

Комплетну другу Јаначекову збирку објавила је издавачка кућа „Музичка матрица” 1942. године. Ставови су: Анданте, Алегрето – престо, Пиу мосо, Виво и Алегро.

Уредник: Марија Шекуларац