Уметност интерпретације – Виолончелисткиња Франсоаз Јаковчић

Емисија је посвећена овој виолончелисткињи, натурализованој Београђанки и активној учесници музичког живота наше земље од шездесетих година, до краја 20. века.

„Продуховљено, изражајно лице, етерична фигура, предано и благо савијена над виолончелом. Топао, узбудљив тон струна. Музичкој публици је добро познат овај емисар француске музичке школе: Франсоаз Јаковчић. Парижанка, већ више од десет година и Београђанка, једна од наших – реномираних виолончелиста”, овим речима је критичарка Нин-а Љиљана Грујић, описала ову виолончелисткињу, којој посвећујемо емисију Уметност интерпретације.

Рођена 1932, Франсоаз Јаковчић је студирала је на Париском конзерваторијуму, најпре хармонију и клавир да би потом постала ученица чувених педагога и виолончелиста Пола Базлера, Пјера Фурнијеа и Пола Тортелијеа, у чијој класи је и дипломирала 1957. године. Током студија упознала је Виктора Јаковчића, талентованог ученика Андреа Наваре, који ће јој постати супруг и због ког ће Париз заменити Београдом. У престоници тадашње Југославије, Франсоаз Јаковчић је најпре постала прва виолончелисткиња београдске Опере, потом и доцент на Факултету музичке уметности, али и активни камерни музичар. Била је члан Београдског камерног ансамбла под управом Павла Дешпаља, затим виолончелисткиња Квартета Јосип Славенски, дуа са супругом Виктором Јаковчићем, а редовно је наступала у пратњи пијанисткиње и чембалисткиње Оливере Ђурђевић.

Активности натурализоване Францускиње, Франсоаз Јаковчић, у нашој средини биле су многоструке и често су се преплитале. И сама је једном приликом истакла да „професор, педагог, мора и сам да буде репродуктивни уметник: то је једно специфично искуство без чега би у формирању будућег виолончелисте нешто остало окрњено”, навела је Јаковчићева.

О њеној репродуктивној уметности остала су сведочанства савременика на основу којих се може стећи обухватна слика о њеној извођачкој поетици. Композитор Александар Обрадовић тако је записао 1974. године: „Уметност виолончелисткиње Франсоаз Јаковчић одликује се искреношћу и потпуним понирањем у садржину дела које изводи. Скромна и ненаметљива, она у својој извођачкој уметности тумачењу дела приступа врло озбиљно и студиозно... она поседује неговану културу, солидну технику и не велики, али врло музикални тон”. Исте године, Петар Озгијан је у својој критици поводом њеног солистичког концерта у сали Београдске филхармоније записао: „Франосаз Јаковчић је уметник који има шта да каже својим инструментом, а начин на који то ради је веома узбудљив и интересантан. Ни у једном тренутку то није било досадно низање композиција, већ је знала да у свакој од њих пронађе онај прави и једини начин потребан да слушалац уђе у свет тонова”, закључује Озгијан.

У емисији ћете слушати дела Габријеа Фореа, Жан-Батиста Бревала, Јосипа Славенског и Миховила Логара.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић