Пијанизми Балкана – Бранка Мусулин

„До јуче дете, наша млада пијанисткиња, госпођица Бранка Мусулин, репрезентује нас с успехом и код иностране публике. Свој снажан таленат и своју изванредну музикалност показала је на својој турнеји по Југославији, затим на концерту у Паризу, када је код стручне критике и публике доживела велики успех... После овога млада пијанисткиња приређује концерте у Нансију, Прагу, Милану, Загребу, Београду, па Бриселу и Антверпену, затим се поново враћа у Париз, онда један концерт на будимпештанском радију... Долази турнеја по Италији – Рим, Пиза, Торино. Италијански листови су пуни похвала… Њено последње гостовање у Атини одушевило је атинску публику. За све време њеног боравка тамо, атински листови су били пуни увек само дивљења и похвале њеној музичкој уметности. Предвиђају јој најлепшу будућност. Бранка Мусулин показала је изванредну музикалност, диван ритам, велику спретност и леп звук у извођењу Равеловог концерта. Пружила је прилику атинској публици да упозна прворазредну пијанисткињу, обдарену сјајним особинама, које јој заиста осигуравају славу”.

Водећи грчки недељник Елевтеро Вима затим пише:

„Разнолика и интелигентна свирка госпођице Мусулин, њена непогрешива техника и савршен музички осећај, показали су да је она нада достојна интерпретаторке Равеловог концерта који је толико тежак и компликован... Млада уметница је потпуно задобила симпатије и поштовање хеленског света.” (...) „Ноте код уметнице заиста певају, а њени звуци, племенити и умиљати, никада не губе своју заокруженост. Њена одлична техника, тачност и ритам који су прирођени, допуштају јој уз изражајност душе – која уоквирује њену уметност – да свира све што жели”, каже aтински лист И Проија. „Утисак атинске публике, када ју је поново чула [након концерта који је одржала неколико дана раније са оркестром], био је потпуно учвршћен. Током реситала који је дала у сали Атинског конзерваторијума у значајном програму, постигла је најдрагоценије успехе. Дала је неколико примерака уметничке музике своје домовине, изводећи Три инвенције Божидара Широле и Три прелудија Марка Тајчевића. Антински музички стрручњаци одали су јој пуно признање. Концерт су почаствовали својим присуством њихова величанства Краљ и принцеза Катарина, чланови Министарског савета и најодличније атинско друштво. У повратку, Бранка Мусулин концертитрала је у Софији, а одатле ће поћи на турнеју по Румунији...”

Ови извештаји, сачувани на страницама београдског новинског листа Време од 7. јуна 1940. године, пружају увид у само делић каријере тада двадесетогодишње загребачке пијанисткиње Бранке Мусулин. Концертни успеси – које је почела да ниже већ крајем тридесетих година прошлог века и у само предвечерје Другог светског рата – винули су је прилично рано на неке од најзначајнијих европских музичких сцена. Њена велика каријера, можда и најзапаженија међу клавирским извођачима са некадашњег југословенског простора средином 20. века, разбокориће се у пуном обиму у деценијама након Другог светског рата, одвевши је у саму жижу европског концертног живота. У то, послератно време, као резидент Западне Немачке где се настанила, Бранка Мусулин је деловала као професор и концертна пијанисткиња, остварујући, између осталог, редовне сарадње и са неким од најпознатијих диригената свог времена. Али то је само део приче о овој великој пијанисткињи потеклој са овдашњег, балканског простора...

Мада редовно присутна на овдашњим сценама колико и у свим водећим југословенским новинским листовима, опсежније биографске податке о Бранки Мусулин данас је тешко пронаћи. Прилично штуре и уопштене чланке доносе Музичка енциклопедија Југославенског лексикографског завода из пера Кораљке Кос, као и данашња Хрватска енциклопедија, односно неколико немачких лексикона, па биографија Бранке Мусулин тек чека конкретнију реконструкцију.

Рођена 1917. у Загребу, Мусулин је у тринаестој години уписала Музичку академију у Загребу, на којој 1936. дипломира у класи знаменитог Светислава Станчића, да би потом отишла у Париз, где је на Екол Нормал д Музик завршила студије код познате француске клавирске педагошкиње Ивон Лефебир. У неким изворима наводи се да је на овој институцији часове узимала и од Алфреда Кортоа. Усавршавала се краће време код Макса Пауера у Виртембергу, као и код Алфреда Казеле у Риму. Уметничку праксу Бранка Мусулин започела је још као девојчица, наступајући испрва на школским приредбама, а потом и на јавним концертима. Њена страст за клавиром и нарочито таленат за импровизацију су, како се наводи, већ тада били очигледни. Кораљка Кос, међутим, с правом примећује да су пресудан значај за њен развој имале добре школе кроз које је прошла, те је „озбиљним студирањем до те мере подстакла урођену музикалност, а пре свега смисао за стилско уметничко обликовање да су је критичари врло брзо препознали као једну од најперспективнијих пијанисткиња своје генерације”. Године 1941, непосредно пред избијање рата, Бранка Мусулин напушта Загреб, те наредних година више пута мења боравиште. Тек по завршетку ратних дејстава, настаниће се у Дрездену,где проводи године између 1946. и 1950, а потом, од 1950. до 1958. живи у Штутгарту. Већ од краја 1940-их, Бранка Мусулин као солисткиња наступа са диригентима као што су Серђу Челибидаке, Јозеф Кајлберт, Франц Конвични и Карл Бем који је често позивају за концертне сарадње. Године 1958. прелази у Франкфурт у којем ће се трајно настанити и започети са педагошким ангажманом као професор клавира на Високој школи за музику у овом граду. Све време учестало ће наступати, између осталог и на југословенским сценама, па тако и у београдској Коларчевој задужбини. На страницама Борбе остале су забележене најаве и прикази њених солистичких концерата и наступа са Београдском филхармонијом из 1952, 1957, 1959, 1962, али и једна најава репродукције њеног концерта 1971. године на таласима Трећег програма Радио Београда. На нашој сцени представљала се солистички са делима Баха, Шумана, Менделсона, Шопена, Равела, односно као солисткиња у концертима Бетовена, Шопена и Шумана. Занимљиво је приметити да се о Бранки Мусулин тих година у одвашњим штампаним медијима говори на различите начине – као о „нашој пијанисткињи”, затим загребачкој, пијанисткињи из Штутгарта, немачкој пијанисткињи југословенског порекла, што говори да њен идентитет као домаћег уметника није био увек препознаван међу овдашњим критичарима. Међутим, једна константа се у свим написима ипак издваја без изузетка, а то је да су критике увек биле испуњене суперлативима посвећеним њеној техници и музичком укусу. Последњи концерт у Београду имала је 1971. године када је извела реситал интегрално посвећен музици Феликса Менделсона. Премда прилично активна у зрелим, Бранка Мусулин није дочекала позне године живота, преминувши 1975. у Немачкој, у 57. години живота.

У емисији репродукујемо њено тумачење Прелудијума, Корала и Фуге Сезара Франка са снимка забележеног 1959. године у моно техници, за штутгартску дискографску кућу Ауропишер Фоноклуб. Бранка Мусулин и на овом снимку у пуном сјају оставља сведочанство свог истанчаног пијанистичког израза. Њена карактеризација музичког тока је рекло би се „индуктивна”, полази од детаља, брушења мотива, или боље речено њихових осветљавања, јер је тон Бранке Мусулин толико варијабилан у колору, многострук у динамичким нијансама које постиже, да на општем плану доноси право обиље разноликих звучних информација, налик на сложене ликовне приказе испуњене каквим обимним садржајем. Али изнад свега, може се констатовати да је она најтеже описива димензија њеног извођаштва управо специфична енергија која харизматично исијава из сваког тона и фразе. Могло би се претпоставити да је управо та димензија уметности Бранке Мусулин била она која је побуђивала толику пажњу музичког света и на концертима остављала утисак ретко убедљивог уметничког говора кроз инструмент.

Занимљива је констатација једног немачког критичара да је „Када је умрла, 1. јануара 1975. године, у педесет седмој години, Бранка Мусулин брзо нестала из јавности. То је првенствено било због, ретроспективно гледано, прилично млаке промоције од стране њене издавачке куће још током живота, а која је потпуно престала након њене смрти. Сходно томе, ризница њених снимака остала је нетакнута у освиту ере компакт-дискова. Ипак, поред своје комерцијалне дискографије, Мусулин је током две и по деценије активног студијског деловања, између 1950 и 1975. године, за архиве радио станица документовала далеко шири репертоар него на званичним издањима. И дуж линије овог репертоара и одговарајућих датума снимања, могла би се пратити прича о трагалачкој, откривалачкој и изазовној, увек пажљиво припремљеној пијанисткињи – укратко, изузетној.”

Њена званична дискографија обухавта чак двадесет и три Ел-Пи издања за мање немачке издаваче, уз неколико дигитализованих снимака у виду албума објављених последњих година. Међу њима се издвајају албуми са делима Јохана Себастијана Баха (његовом Партитом у Бе-дуру), Моцарта (посебно је вредан између осталих снимак Концерта у де-молу са Симфонијскми оркестрм Радио Франкфурта и Францом Конвичнијем из 1960), затим снимци Бетовенових Соната опус 31, број 2 и опус 111, оба Клавирска концерта и Сонате у бе-молу Фредерика Шопена, Концерта за клавир и оркестар у Ге-дуру Мориса Равела и других... Посебно место међутим припада Ел-Пи албуму са делима Феликса Менделсона – једини који је снимила за Дојче грамофон 1970. године.

Међу референтним снимцима који ћемо репродуковати у вечерашњој емисији налази се и звучни запис Бетовеновог Клавирског концерта број 4 који је Бранка Мусулин начинила на живом концерту са Симфонијским оркестром Штутгартског радија и Карлом Бемом, 10. децембра 1954. године. Осим Четвртог, познато је да је Бранка Мусулин током педесетих година прошлог века концертно изводила и Бетовенов Трећи клавирски концерт, између осталог и са Београдском филахрмонијом и Живојином Здравковићем. Михаило Вукдраговић је на страницама Борбе о концерту одржаном 1957. године на Коларцу оставио записане следеће речи: „А онда се бетовеновска атмосфера у коју нас је Увертиром Кориолан увео Здравковић, у једном ретко снажном успону претворила у велики доживљај када је под прстима Бранке Мусулин зазвучао Бетовенов Трећи клавирски концерт у це-молу. Интерпретацију какву нам је пружила ова велика уметница имала је уз највише квалитете културе звука, и једну узбудљиву снагу унутрашњег поетског израза какав се ретко чује с концертног подијума. Бетовен у интерпретацији Бранке Мусулин имао је фасцинантну снагу велике креације. Публика је то осетила и изразила своје признање уметници бурним аплаузима...”

Аутор емисије: Стефан Цветковић