Ивана Максић: Шугар, наш савременик

Књигу Заразна омашка чине психоаналитичке студије, чланци и критике, које је наш први школовани психоаналитичар Никола Миклош Шугар писао у периоду од 1925. до 1941. године. Како коментарише Ивана Максић, значај ове студије није само у томе што се Шугарово дело коначно систематично представља нашим читаоцима (будући да је писао углавном на мађарском и немачком језику) и што садржи исцрпну библиографију и упечатљиве биографске детаље и сведочанства његових савременика и ученика, већ и у самој контекстуализацији и актуелизацији његовог дела, у новоствореној могућности за боље сагледавање укрштања психоаналитичких увида и друштвених оквира.

Иначе, Никола Миклош Шугар (1897–1945) био је нерелигиозни мађарски Јеврејин, лекар, неуропсихијатар и психоаналитичар; похађао је Фројдова предавања током 1925. године, служио је војску у Црној Гори и на Петроварадину, био редовни члан Бечког и Будимпештанског психоаналитичког друштва, а деловао је у Суботици и Београду, говорио мађарски, српскохрватски, немачки, енглески и руски језик. Осим приватне праксе, био је још и консултант-волонтер јеврејске болнице, локално познат као лекар за алкохолизам, као и хонорарни предавач у суботичкој Женској учитељској школи. Уз све то, објављивао је запажене радове у истакнутим међународним часописима и био суоснивач и централна личност првог психоаналитичког круга у Краљевини Југославији. „Наклоњен комунистичким идејама и симпатизер радничког покрета, Шугар је великодушно помагао Црвену помоћ, а учествовао је и у акцијама истакнутог суботичког комунисте Адолфа Сингера. После бомбардовања Београда, пешке се упутио за Суботицу, носећи само мали, прљави јастук; његова богата библиотека у београдском стану опљачкана је, а вредна психоаналитичка збирка неповратно изгубљена. Из Суботице је потом интерниран у неколико радних логора у Чешкој и Аустрији, а умро је пред сам завршетак рата, 1945. године, у логору Терезин, највероватније од тифуса”, пише Ивана Максић.

Читала је Маја Миралем.
Уредница Тања Мијовић.