уторак, 28.10.2025, 00:05 -> 11:45
XX век – Луиђи Ноно: La lontananza nostalgica utopica futura
Уметничка личност Луиђија Нона одликовала се пре свега невероватном посвећеношћу, а како је сам говорио, уметнички кредибилитет аутора зависи од тога колики ниво свесности показује спрам друштвених околности и савремених техника писања.
За њега је усвајање нових техника и технологија значило имати позитивну улогу у културној, те самим тим, и друштвеној еманципацији. Премда су различити музиколози сагледавали последњи период стваралаштва Луиђија Нона на различите начине, јасно је да се аутор активно бавио новим начинима слушања. И не само да његова последња дела захтевају нови став према перцепцији звука, већ и промену простора у којем слушамо, промену нотације, става извођача и целе концепције композиторског рада. Традиционални однос “лице у лице” између извођача и слушалаца измењен је постављањем појединачних инструменталиста или оркестарских група у различите делове сале, док се флуктуирајућа унутрашњост звука сада могла у потпуности контролисати путем компјутерских програма, реализованих кроз сарадњу са техничарима. Дело тако више није производ усамљеног композитора, већ резултат континуиране размене идеја унутар троугла композитор–извођач–техничар.
Композиција La lontananza nostalgica utopica futura за соло виолину и осмоканалну траку из 1989. године реализована је са Гидоном Кремером, а аутор јој је дао поднаслов „мадригал за неколико путника”. Путници се придружују мелодији виолине уз електронски измењене виолинске звуке са осмоканалне, унапред снимљене траке. Виолиниста свира шест одсека музике и има пуно слободе у избору темпа, пауза између одсека, те самим тим одлучује где и када ће се остварити интеракција између живог звука виолине и оног снимљеног. Приликом реализације дела, Ноно је забележио више сати материјала са снимцима Гидона Кремера, а онда га је обрађивао уз помоћ различитих алата.
Уредница Сања Куњадић
Коментари