Пијанизми Балкана – Дубравка Јовичић

„Она је већ годинама позната и призната у нашој средини као један од најбољих тумача домаће као и савремене стране музике коју не свира из куртуоазије, из потребе за кокетирањем с модом, него увек бирајући вредна дела и доводећи нам на сцену ауторе које нисмо познавали и дела која нисмо имали прилике да слушамо. Високи технички ниво њених интерпретација и изузетно поштен приступ занату и музици уопште, карактеристике су ове пијанисткиње од првих дана њеног бављења пијанистичком уметношћу.“

Овим речима музички критичар Бранка Радовић сумирала је на страницама Политике, након концерта одржаног 1998. године, утиске о извођачком умећу Дубравке Јовичић, једне од наших најзначајнијих савремених пијанисткиња и цењеног клавирског педагога богате каријере. Формирана током седамдесетих година прошлог века, у време када је музички живот некадашње Југославије већ увелико убирао плодове идеолошки уобличене културне политике кроз афирмацију домаћих и међународних фестивала, међурепубличких савезних такмичења, делатност концертних агенција, дискографску продукцију и друге видове неговања домаћег музичког "система", Дубравка Јовичић је своју професионалну афирмацију стицала у рекло би се, вероватно најсрећнијем контексту на овим просторима. Он је за наше младе таленте подразумевао колико здраву конкурентност унутар велике земље, толико и праксу стипендирања за усавршавања на престижним светским школама, те у потоњем професионалном деловању такође и сразмерну концертну и студијску активност комплементарну (превасходним) педагошким ангажманима на музичким академијама. У овим оквирима кретао се и више него успешан професионални пут Дубравке Јовичић као пијанисткиње, али и интелектуалца широких интересовања, позиционирајући је још од ђачких дана међу оне од којих се најпре највише очекивало, а потом и међу музичаре чије се концертне активности у домаћој средини прате са будном пажњом. Поврх свега, Дубравка Јовичић је стекла статус једне од омиљених личности музичког живота Србије, чији јој је вишедеценијски педагошки ангажман на Факултету музичке уметности у Београду донео епитет вољеног професора и потом декана ове институције.

У емисији пијанистички профил Дубравке Јовичић осветлићемо њеним интерпретацијама забележеним на албуму који је ПГП РТС објавио 2001. године. На њему су се нашла и два комада Исака Албениза – Арагон и Кордоба. Живи пулс шпанске музике открива страствени извођачки гест пијанисткиње изнесен мајсторском техником која еманира засићен тон високих естетских квалитета.

Рођена 1956. године у Београду, прави контакт са музиком остварила је поред оца, нашег легендарног класичног гитаристе Јована Јовичића, али је формално образовање започела за клавиром у музичкој школи Мокрањац. Потичући из породице научника у којој се примарна пажња посвећивала општем образовању, Дубравка Јовичић је посебан афинитет развила према историји и књижевности које ће надахњивати и њен потоњи професионални музички рад. Занимљиво, студије клавира на Музичкој академији у Београду, Јовичићева започиње тек након уписа на Математички факултет годину дана раније, определивши се коначно, ипак за музику. Дипломирала је и магистрирала у класи Мирјане Вукдраговић као студент генерације, након чега, захваљујући културној сарадњи Југославије и Француске, добија стипендију Француске владе за усавршавање на Париском конзерваторијуму код Пијера Санкана, а наставља га на Моцартеуму, те на послетку у Лондону у класи Кендала Тејлора. Овај период обележила су и постигнућа на неколико такмичења, те Дубравка Јовичић 1978. године постаје добитница Почасне плакете на Интерпродијуму у Братислави, а затим наредне године и награде на Жарден де мизик у Паризу, те Златне медаље на Међународном такмичењу у Бордоу. Посебан значај у домаћим оквирима имала је прва награда коју је пијанисткиња понела 1981. године на тада најугледнијем Југословенском такмичењу музичких уметника у Загребу. Дубравка Јовичић се на пијанистичкој сцени појавила као виртуоз изводећи нека од најзахтевнијих дела клавирске литературе. Спајајући педагошки позив на Факултету музичке уметности на којем је била запослена од 1979. године, и у чијој је класи дипломирало више од седамдесет студената, Јовичићева је нарочито током осамдесетих и деведесетих година развијала богату концертну праксу на домаћим и интрернационалним сценама, гостујући у Мађарској, Румунији, Чехословачкој, Аустрији, Немачкој, Француској, земљама некадашњег СССР-а и у Енглеској. Занимљиво је да је снимак њеног концерта са међународног фестивала у Будимпешти емитован на јапанској Ен-Ејч-Кеј (НХК) телевизији у циклусу најбољих остварења са светских музичких фестивала у 1982. години. Фокусирана на канонски репертоар претежно у распону од класицизма до 20. века, Дубравка Јовичић се спорадично окретала и савременој музици, па су јој тако своја дела посветили  и Александар  Обрадовић, Југослав Бошњак и амерички композитор Џеси Ејерс (Jesse Ayers). Свестраних интересовања, Дубравка Јовичић је и докторирала на Катедри за светску књижевност Филолошког факултета у Београду.

Ерудитског знања које надилази оквире искључиво музичких компетенција, ова пијанисткиња музичкој литератури прилази са обухватним контекстуалним увидима у историјска и уметничка стремљења епоха дела које изводи на сцени. Они су у пијанизму Дубравке Јовичић увек надградња технички довршених поступака за инструментом, о чему између осталог, сведоче и Четири шпанска комада Мануела де Фаље – Арагонеза, Кубана, Монтанеза и Андалуза којима такође осветљавамо њен бриљантани и увек надахнут извођачки стил.

У дискографском наслеђу ове пијанисткиње могу се издвојити два Ел-Пи албума и девет компакт дискова, али и велики број снимака са живих наступа који се у трајању од преко 12 сати музике (!) чувају у Фонотеци Радио Београда. Међу њима се налази и снимак на којем пијанисткиња тумачи солистичку деоницу Сен Сансовог Другог концерта за клавир и оркестар у ге-молу опус 22, који је у дигиталном облику публикован у оквиру њеног компакт диска у издању ПГП РТС-а из 2001. године. О овој интерпретацији која представља бисер не само у дискографији Дубравке Јовичић већ, може се рећи, и укупног српског пијанизма, Михаило Вукдраговић је 1979. године записао следеће: „Фасцинирајуће јединство техничког сјаја и изражајног интензитета рафиновано изнијансираних профила у динамици, агогици и челичном ритмичком пулсу Сен-Сансовог концерта, незаборавне су упечатљиве одлике пијанистичких могућности Дубравке Јовичић“, закључује Вукадраговић. И заиста, као и друге интерпретације које је ова уметница оставила на носачима звука, и ова сведочи о изузетном квалитету њеног извођаштва које би се без сумње могло сврстати у ред највиших домета у међународним размерама. Бриљантан пијанизам Дубравке Јовичић, једнако звучно профилисан врхунским музичким укусом колико и нервом који њеним интерпретацијама даје на искреној животности, репрезентујемо управо Сен-Сансовом Другим клавирским концертом. Симфонијским оркестром Радио-телевизије Сарајево диригује Берислав Скендеровић.

Аутор емисије: Стефан Цветковић