Бранко Алексић: Хармонија, Афродита (1)

Бранко Алексић предлаже до сада недовољно испитани угао гледања на дела Лазе Костића и Ђакома Казанове. Костић је, пре свега, познат као песник, док о Ђакому Казанови знамо највише управо кроз његове мемоаре. Алексић, међутим, каже да Костић није само велики песник, већ и значајан мислилац, што, у нешто измењеној перспективи, важи и за Казанову – венецијански је писац, поред својих славних мемоара и још славнијих пустоловина, оставио иза себе значајно и неиспитано теоријско дело.

Алексић анализира Костићев текст „Основно начело” у којем се овај велики песник показује и као радознао и веома образован човек коме нису стране филозофија и наука. С друге стране, Казанова је, такође, био изузетан познавалац филозофије и науке, а дружио се и с једним од највећих научника свога доба, Руђером Бошковићем. Оно, међутим, што повезује ова два човека која су живела у различитим епохама, управо су аутори које су читали и теме којима су се бавили: Лајбниц, Кант, појам разлога, а нарочито хармонија и лепота. Сажето речено, да ли је, како Лајбниц тврди, хармонија унапред дата (преетаблирана хармонија), па, самим тим, и лепота има чврсто место у том поретку, или је, опет, реч о својеврсном миту, о жељи за хармонијом која се разбија о хриди нехармоничне стварности.

У разуђеном, донекле фрагментарном, а свакако ерудитском тексту, Бранко Алексић сплиће животе, а нарочито дела ове двојице песника које повезује много више ствари него што би се то уопште могло претпоставити.

Чита Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић