Пијанизми Балкана – Зора Михаиловић

Међу нашим пијанисткињама које су након година живота и рада у домаћој средини, каријеру наставиле да развијају у иностранству била је и Зора Михаиловић (1947‒2022). Једна од најзначајнијих српских пијанисткиња краја 20. и почетка овог века, која је од касних 1980-их година живела у Сједињеним Америчким Државама где је остварила значајну каријеру концертног музичара и педагога, Зора Михаиловић је у свету стекла репутацију о којој говоре и бројне критике у водећим листовима. Њујоршки концертни преглед је тако њено свирање упоредио са „...бравурозним изливима прожетим снагом и достојанством”, док је Лос Анђелес Тајмс оставио сведочанство о томе да је на концерту у овом граду Михаиловићева пружила „бриљантну демонстрацију уметности клавира”. Амерички Клавие уочава лирску страну њеног пијанизма којом „постиже велике резултате”, а лондонски Тајмс утисак једног наступа сумира насловом „Импресивни Шопен”!

У времену које је крајем прошлог века на овим просторима било обележено бурним политичким догађајима, а са њима и општом друштвеном и културном деградацијом, раскинуте су везе са многим домаћим уметницима који су у потрази за могућношћу пуног професионалног деловања своја нова животна усидрења пронашли далеко изван граница домовине. И мада активна и уважена као музичар и професор у Београду током седамдесетих и осамдесетих година, Зора Михаиловић је након одласка у Сједињене Америчке Државе у домаћој средини попут многих других, остала готово заборављена. Срећом, њено активно студијско деловање које се одвијало у сарадњи са дискографском кућом Кентаур рекордс током овог периода оставило је драгоцено сведочанство њеног извођаштва у зрелим годинама живота, које у хронологији допуњује раније снимке начињене у Београду, заокружујући тако слику њеног развоја и самог уметничког зенита.

Рођена у Београду у породици музичара 1947. године, Зора Михаиловић је прве подуке из клавира добила од мајке, професорке клавира у Музичкој школи „Јосиф Маринковић”, да би је брз напредак као изузтено талентовану девојчицу одвео на Факултет музичке уметности где је дипломирала у класи Душана Трбојевића као до тада најмлађа студенткиња ове институције. У седамнаестој години имала је први јавни наступ као солисткиња са Београдском филхармонијом, и већ наредне године одлази у Рим на Академију Санта Ћећилија где наставља усавршавање код неких од најистакнутих тамошњих пијаниста. Како је сама истакла: „Можда је најважнији тренутак у мојој каријери био одлазак у Италију и рад са Карлом Цекијем и другим познатим музичарима. Волели су ме и то је била огромна ствар за мене. Свирала сам у великим и малим дворанама са невероватним људима. Дивно је имати подршку других који прихватају и искрено воле оно што радиш. Време проведено у Риму оставило је у мени неке од најдивних успомена”. У ово време Михаиловићева долази и у контакт са пијанистом Данијелом Полаком, али и легендарним Артуром Бенедетом Микеланђелијем са којима такође добија драгоцену прилику да ради.

Након повратка из Рима, Зора Михаиловић пет година проводи као корепетитор у Београдској опери, а потом прелази на Факултет музичке уметности где добија класу и делује пуних петнаест година, извевши више генерација студената. Средином 1980-их са породицом се сели у Лондон, а потом, 1989. године у Лос Анђелес, где се трајно настањује. У новој средини, Михаиловићева добија ангажман гостујућег професора на Школи за музику Универзитета Јужне Калифорније, а за затим и на Универзитету Фулертон и Калифорнијском институту за уметност, Њујоршком универзитету и Универзитету Аризоне. У исто време Зора Михаиловић активно свира, те остварује бројне наступе широм Сједињених Америчких Држава, али и у Западној и Источној Европи. Довољно је поменути само неке од дворана у којима је током каријере забележила солистичке или концерте са оркестрима попут лондонског Вигмор и Ројал фестивал хола, амстердамског Консерхебауа, њујоршког Карнеги хола, дворане Вашравшке филхармоније и бројним другим. Као пијанисткиња широког дијапазона интересовања изводила је дела свих епоха, са посебним акцентом на капиталним делима романтизма, о чему сведоче програми њених реситала у којима се, илустрације ради, налазе различити циклуси Шумана, потом друга и трећа Шопенова соната, али и Соната број 2 у бе-молу, опус 36 Сергеја Рахмањинова коју је изводила као једно од заштитиних дела свог репертоара, те такође и снимила 2000. године за Кентаур рекордс, за албум посвећен овом композитору. Ова интерпретација дела Рахмањинова Зоре Михаиловић је језгровита у узнемиреним пасажима, технички бриљантна и егзактна у компоновању звучних планова. У духу, она приказује све одлике њеног плаховитог темперамента који "испод површине" открива њен по карактеру "озбиљан" приступ музици руског романтичара. Постоји у овоме једна нарочита особеност која извођаштву Зоре Михаиловић даје ауру врхунске уметности – способност да буде емоционално снажна, али без западања у звучну хипертрофију или наглашену афектацију. Њена емоција је искрена, али материјализација за инструментом вођена је императивом потпуне естетске уобличености идеје. "Здрав" пијанизам бујног колорита ‒ у поетичком смислу проживљених осећања које сугестивно пласира за инструментом ‒ открива Зору Михаиловић као једну од пијанисткиња светског калибра, која је свакако завредила далеко већу пажњу него што ју је за живота стекла, посебно у нашој средини.

Свестрано ангажована као педагог и члан бројних жирија на пијанистичким такмичењима широм света, Зора Михаиловић је афирмацију у стручним круговима стекла и као студијски музичар. Осим некомерцијалних снимака које је остварила у време док је живела у Београду, али и једног албума за ПГП РТС са Другим клавирским концертом Рахмањинова и Симфонијским варијацијама Сезара Франка реализованих са Београдском филхармонијом и Емилом Табаковим, Зора Михаиловић је снимила још неколико албума за америчку независну дискографску кућу Кентаур рекордс. Ови албуми конципирани су као монографски – посвећени по једном аутору са избором одговарајућих дела: Моцартовим сонатама, затим Музичким моментима и Другој сонати Рахмањинова, Интермецима и Трећој сонати Јоханеса Брамса, али и клавирској музици мало извођеног Антона Рубинштајна. Овим издањима придружује се и онај посвећен Фредерику Шопену, на којем је Зора Михаиловић оставила своје интерпретације друге и треће Сонате пољског романтичара. У емисији ћемо репродуковати управо интегралан снимак Треће сонате у ха-молу опус 58, објављен 1996. године. Одлучно отварање првог става те истицање сегмената сонатне форме, односно техничких промена унутар музичког тока, откривају посебну пажњу коју је Михаиловићева посвећивала самој структури музике. Економичност агогике надомештена је бујношћу динамике и рељефношћу звука који са собом носе јаке емоционалне отиске. У питању је Шопен прилагођен савременом инструменту, али и сензибилитету овог времена – драматично запаљив на једној страни, те одмерено интиман на другој.

Аутор емисије: Стефан Цветковић