Антологија српске музике

Гудачки квартет је био, како то каже Соња Маринковић „поље на коме су се испољиле различите стилске тенденције српске музике, од фолклорно усмерених концепција, до широко постављених трагања у домену савремених звучних истраживања”. Милојевићев Други гудачки квартет у це молу је највећим делом написан 1906. године, у току његових студија у Минхену, али је додатно прерађен и финализован двадесет година касније, 1927, пре премијерног извођења у Београду. По мишљењу Соње Маринковић, у овој композицији Милојевић још увек користи традиционално конципирану тематику и хармонски језик, али показује и романтичарску слободу у драматургији циклуса. Тако настаје дело које је „писано захтевно и зналачки, ефектно и данас репертоарски занимљиво”, како то закључује Соња Маринковић.

У међуратном периоду ову композицију је посебно популаризовао Загребачки гудачки квартет, да би први трајни снимак дела био остварен тек 1970. године када је направљен запис за Радио Београд. Занимљвост Милојевићевог Другог гудачког квартета лежи и у давању нетрадиционалних назива ставова, што је поступак који је препознао Петар Коњовић у монографији коју је написао о свом савременику. Он, тако записује, „испољена је једна интересантна Милојевићева особина: давањем изражајних, карактеристичних назива појединим деловима својих композиција, он тежи ка конкретизацији унутарње, чисто звучне садржине”. Овај поступак ће Милојевић развијати у току своје каријере, а у Другом гудачком квартету проналазимо кратки, уводни Прелудијум, потом заигране Маске, које су формално скерцо са тријом, потом Љубавну меланхолију и игру, и обимно Финале – Један доживљај, које је и драматуршки центар целог циклуса.

Други гудачки квартет у еф молу Петра Коњовића настао је 1937. године, сажетије је макроформе од првог гудачког квартета овог аутора и красе га само три става. Ипак, драмски је ово прегнантнија и напетија композиција, која поседује развијенију хармонску слику, на трагу импресионистичког проседеа. У мелодијском смислу ово дело се ослања на богатство народног израза, али трансформисано и провучено кроз сасвим личну, ауторски зрелу и модернистички усмерену оптику. Први став, наративног карактера, носи назив Алегро ризолуто, док у поднаслову другог, спорог сегмента композиције Квази уна леђенда стоје речи Де профундис. Оне упућују на емотивну и елегичну атмосферу коју Коњовић гради уз помоћ својих карактеристичних мелодија средњег регистра и певне, вокалне оријентације. Последњи, играчки и рапсодични Виваче ун поко рубато, почива на мелодији народне песме Марика на стол сеђеше.

Уредница Ксенија Стевановић