Пијанизми Балкана ‒ Јурица Мураи

Међу ученицима славног Светислава Станчића, утемељивача хрватске пијанистичке школе, посебно место припада Јурици Мураију (1927‒1999), једном од најзначајнијих хрватских и југословенских пијаниста друге половине двадесетог века. Музичар истанчаног укуса и интелектуалац широке културе, Мураи је својим интерпетацијама одавао утисак озбиљног извођача, просвећеног историјским знањем и свесног сопствене улоге сугестивног кустоса музичке литературе. Јурица Мураи као да је у свом музичком шифоњеру имао безброј капута бирајући којим ће се огрнути у зависности од стилске оријентације дела које је изводио. У једном случају то би био какав рококо шињел, у другом – романтичарски. И сваки би му пристајао као да је био сашивен управо за њега. Крој је међутим откривао једну константу – Мураијеву доследну посвећеност транспарентности исказа за инструментом, као и избрушеној звучној прегледности сваке интерпретације. И мада ће, као и већина других Станчићевих студената, и он сам након завршетка студија у Загребу додатне подуке потражити у иностранству, немачки пијанистички педигре који је примио у раду са својим професором, оставиће трајан отисак на његову извођачку стилистику. Удаљен од наглашеног, екстровертног виртуозитета, те од непосредне емоционалности словенске провенијенције, пијанизам овог уметника откривао се чврстином звука и његовим опредељењем да читав распон музичких карактера оствари сасвим очигледним маневрима прстију на клавијатури, уместо посезањем за алхемичарским поступцима педалног бојења и сенчења. Можда је стога Мураијева склоност барокном и класицистичком репертоару долазила и до највећег изражаја у његовим тумачењима дела Хендла, Моцарта и надасве Бетовена, њему вероватно најблискијег аутора. Нарочито место припадало је и Доменику Скарлатију чији је избор соната 1981. године снимио за Југотон. Овом издању претходила је и-пи плоча реализована 1963. године у издању београдског ПГП-а на којој се нашла и Соната у Ге-дуру, Лонго ознака 232, коју репродукујемо у емисији.

Рођен 1927. године у Вараждину, Јурица Мураи је клавирско образовање започео у родном граду, да би га убрзо наставио у Загребу, на приватним часовима са Светиславом Станчићем. Овај рани период учења прекида, међутим, Други светски рат када Мураи са породицом одлази у Будимпешту где на музичкој академији Франц Лист током четири године студира код Беле Бесермењи-Нађа. По ослобођењу враћа се у Загреб настављајући рад са Станчићем у чијој класи и дипломира 1950. са Каићевом наградом. Већ наредне године улази у педагошке воде као његов асистент и од тада – а посебно након 1966. када добија своју класу – Мураи ће током наредних деценија постати један од најистакнутијих професора на загребачкој Музичкој академији. Као стипендиста француске владе, током 50-их година студирао је у Паризу код Маргарит Лонг, а у Сијени на Музичкој академији Киђана похађао је мајсторске курсеве код Гвида Агостија и Алфреда Кортоа. Уз педагошки рад, Јурица Мураи започиње уметничку каријеру коју од педесетих развија као солиста и камерни музичар (посебно у клавирским дуима) широм бивше Југославије, те с годинама и у већини европских држава, у земљама бившег СССР-а и Канади. Међу истакнутијим оркестрима са којима је наступао издвајају се Гевандхаус оркестар и оркестар Француског Радија, симфонијски ансамбли Беча, Будимпеште, Варшаве, као и филхармоније главних градова некадашње Југославије са којима је редовно наступао. Занимљиво је да је 1963. године приликом боравка Игора Стравинског у Загребу под диригентском палицом самог композитора свирао његово ново дело Movements за клавир и оркестар. Несумњиво, Мураи се већ у овом периоду издвојио као један од водећих југословенских клавирских извођача о чему сведоче и први комерцијални албуми у издању Југотона, његовог јединог издавача за који са виолинистом Златком Балоковићем 1960. године реализује издање са делима Баха и Сметане, као и први солистички ел-пи 1966. године са музиком Шумана и Дебисија. Импозантан број од осам стотина одржаних концерата и преко четрдесет иностраних турнеја Мураија позиционира међу најтраженије домаће музичаре своје генерације чије су интерпретације зрачиле поузданошћу посредовања музичке литературе према широком аудиторијуму. Изразита звучна, карактерна и емоционална рељефност у његовом тумачењу Бетовенове Патетичне сонате опус 13, чији први став такође репродукујемо у емисији, непогрешиво је стилистички осветљена као припадајућа зрелом класицистичком стилу, те изнесена са упечатљивом звучном евокацијом ране варијанте клавира. Крутост фразирања и избегавање готово било какве колоризације средствима модерног инструмента, можда и најистинитије одговара интенцији самог композитора. Овај снимак је начињен 1977. године.

Не само по тежњи ка објективизму у презентацији музичке литературе, већ и по ширини фокуса Мураи је био типичан пијаниста друге половине прошлог века. Његов обиман репертоар обухватао је дела од барока до импресионизма и савремене солистичке камерне и концертантне музике, али и дела хрватских аутора чијој је афирмацији био изузетно посвећен не само као извођач, већ и као редактор, али и као музички писац који је оставио бројне странице сопствених запажања о музичкој историји и савременим тенденцијама. Управо ова свестраност, Јурицу Мураија ће издвојити у односу на већину других пијаниста не само његове генерације на овим просторима, те ће му напослетку – управо као и његовом некадашњем професору Станчићу – обезбедити чланство у Хрватској академији знаности и умјетности у коју је примљен захваљујући колико оствареним пијанистичким дометима, толико и музиколошком раду. Истраживачки порив Мураи је исказивао уосталом и кроз бројне концерте на којима је осветљавао недовољно познате странице хрватских аутора попут Доре Пејачевић посветивши јој тако реситал поводом педесет година од смрти, али је (између осталих) афирмисао и опус знаменитог дубровачког ствараоца Луке Соркочевића чија је дела снимио на једном од албума. Овој пракси придружује се и Мураијев ангажман на оснивању Вараждинских барокних вечери – манифестације која и данас са 55 година постојања представља најистакнутију смотру посвећену музици овог историјског периода на читавом простору некадашње Југославије. Данас је живо сећање на Јурицу Мураија у Хрватској посебно очувано захваљујући награди са његовим именом која се сваке године додељује у оквиру овог фестивала.

Свестраност пијанисте исказивала се и у његовој помној посвећености романтичарском репертоару. Посебно место међу композиторима 19. века на репертоару Јурице Мураија заузимао је Роберт Шуман чији је циклус Дечје сцене опус 15 снимио за свој први албум из 1966. године у издању Југотона. Поетичност звучне нарације у комадима овог циклуса Мураи смењује са готово класицистички егзактном и уредном дикцијом. Технички недостатак снимка евидентан у оригинално начињеним фејд-аутима на крају сваког комада, а који се налазе и на компилацијском компакт-диску и издању Кроација рекордса, не одузимају од сугестивности коју нуде интерпретације пијанисте, чинећи ипак сам снимак више историјским артефактом него комерцијалним издањем.

Дискографски опус овог пијанисте броји више од тридесет издања са музиком готово свих епоха, мада је упадљиво да њих углавном чине концепцијски јасно дефинисани албуми чији садржаји не иду толико у сусрет просечном слушаоцу избором познатих и тиме комерцијално прихватљивијих остварења, колико промовишу један професионални пијанистички приступ. Монографски албуми на којима Мураи изводи дела само једног аутора попут Хендла, Скарлатија, те двоструки ел-пијеви са одабраним сонатама Моцарта, односно Бетовена извесно нису имали само ’просветитељску’ функцију предочавања избора из опуса датих композитора, већ су нудили и једно специфично, ексклузивно пијанистичко читање литературе. Заједно са списатељским радом они Јурицу Мураија осветљавају као пијанисту-интелектуалца. О овоме сведочи и научни скуп који је поводом петнаестогодишњице његове смрти, 2014. године у организацији Хрватске академије знаности и умјетности приређен у родном Вараждину, а који је резултирао објављивањем зборника радова посвећених његовим уметничким, музиколошким и педагошким доприносима.

Јурица Мураи је током живота био награђиван готово свим релевантним хвратским признањима за уметнички рад међу којима се истичу она са именима Владимира Назора, Иве Тијардовића и Ловра Матачића, те Награда за животно дело и Награда Града Загреба, док о његовом значају за родни Вараждин посебно упечатљиво говори и то што је 2004. године градско шеталиште понело управо његово име.

Аутор емисије: Стефан Цветковић