Пијанизми Балкана – Душан Трбојевић

О доприносу Душана Трбојевића (1925‒2011) српском пијанизму могло би се данас – безмало стотину година од рођења уметника – говорити из различитих углова: оног иманентно музичког, из којег би се могло сагледати мајстортсво његовог пијанистичког стила односно особеност звучног израза, али и из оног другог угла који Трбојевићеву праксу осветљава у контексту времена и средине у којој је живео и радио. У првом случају реч је о уметнику највиших професионалних стандарда, једном од наших првих, аутохтоних пијаниста који су домаће извођаштво подигли на интернационално конкурентан ниво, док се у другом, његова разграната делатност промовисања музике у домену писане речи и концертних предавања указује као просветитељска у времену пуног замаха ширења културе у свим правцима друштва у деценијама након Другог светског рата.

Рођен 1925. године у Марибору, Трбојевић је рано показао музички талент, али су бројне селидбе у периоду детињства условиле да са систематичним музичким образовањем започне тек по доласку у Београд, непосредно по ослобођењу, када се на Музичкој академији уписује на одсек за композицију код Миленка Живковића, и клавир у класи Милке Ђаје, истакнутог клавирског педагога и некадашње ученице Исидора Филипа у Паризу. Након завршених студија на оба смера 1951. односно 1953. године, Трбојевић добија стипендију за трогодишње усавршавање у Лондону, на Краљевском колеџу за музику, и потом на Краљевској музичкој академији код Кендала Тејлора. Овај велики британски пијаниста и педагог, чија професионална генеалогија сеже уназад до Јоханеса Брамса и Феруча Бузонија, оствариће кључни утицај на младог уметника који се у новој средини по први пут сусрео са дахом великог музичког света. Дошавши из земље која је тек утирала пут музичком професионализму на пољу извођаштва, и у којој је концертна сцена у великој мери била одређена колико специфичном политичком оријентацијом земље у годинама по ослобођењу, толико и општим (незавидним) нивоом музичке културе, Трбојевић је у Лондону добио прилику не само за подуку, већ и за сусрет са највећим именима светске музичке сцене

По повратку у Београд, Трбојевић започиње разгранату професионалну праксу, на једној страни као асистент на Музичкој академији, а на другој као концертни музичар – солиста и камерни пратилац, посебно са басом Мирославом Чангаловићем са којим ће 1957. године отпочети изузетно блиску и плодну вишедеценијску сарадњу. Разноврсни музички афинитети Трбојевићу ће отворити врата турнејама ван земље током којих ће касних 50-их и раних 60-их наступати у бројним европским земљама попут тадашње Чехословачке, Француске, Совјетског Савеза, Мађарске и Румуније, а током 1965. и 1966. као Фордов стипендиста и у Сједињеним Америчким Државама, где ће у Њујорку и другим градовима наступати држећи реситале и тематска предавања. На страницама „Политике експрес” од 10. септембра 1966. године остало је забележено:
„Београдски пијаниста Душан Трбојевић борави већ неколико месеци у Сједињеним Америчким Државама. У Хонолулу на Хавајима недавно је суделовао на два концерта на фестивалу Уметности два света. На првом је извео Сонатину Василија Мокрањца, за коју је критика написала да је одсвирана ’бриљантно и са великом осећајношћу’. На другом концерту Трбојевић је свирао дела Тајчевића, Славенског, Перичића и Раденковића (…) као први југославенски музичар који је наступао у овом делу света.”

Само годину дана раније, поводом извођења Листове Сонате у ха-молу, критика у Братислави пише да се Трбојевић тамошњој публици представио као „прави мајстор инструмента” прворазредне техничке припремљености, док је Бранко Драгутиновић поводом београдског концерта на којем се представио у улози солисте у Бетовеновом Петом клавирском концерту, забележио да је пијаниста поделио „интимни и дубоки доживљај музике и радост музицирања кроз коју просијава широка и топла хуманост”.

Међу написима из година професионалног успона Душана Трбојевића издваја се и критика Румунског листа „Орисано” у којој је 1963. године забележено да је Трбојевићева интерпретација Григове Сонате била тако надахнута да је пред слушаоцима оваплотила есенцију музике овог норвешког композитора. „Енергично извођење пуно темперамента смењивало се са нежном поезијом. Није то било само виртуозно извођење, него сâма музика…” У емисији ћемо између осталих дела репродуковати и Трбојевићево тумачење дате Григове Сонате у е-молу опус 7.

Током скоро шест деценија активног концертног деловања, Трбојевић је одржао близу две хиљаде концерата широм Европе, те у Ирану, Египту, Кини, Индији, Сједињеним Америчким Државама, Куби и Мексику, што га сврстава међу наше прве пијанисте глобалне, интернационалне каријере. Међутим, са не мањим ентузијазмом Трбојевић је током живота континуирано био посвећен и друштвено ангажованом раду, наступајући широм некадашње Југославије, неретко и по мањим местима, приређујући и концертна предавања за раднике, али и за децу. Широк репертоар Душана Трбојевића обухватао је капитална дела солистичке клавирске и камерне музике, као и чак двадесет три клавирска концерта аутора различитих епоха од барока до двадесетог века. Нарочити афинитет гајио је према делима српских аутора, међу којима је музика Василија Мокарњца – Трбојевићевог дугогодишњег колеге и пријатеља – за пијанисту имала сасвим специфичан, интиман значај. Култно дело српске клавирске музике – Одјеке компоноване 1973. године Мокрањац је посветио управо Душану Трбојевићу, а у емисији га репродукујемо са једног од најранијих снимака који се чува у фонотеци Радио Београда. Дискографија Душана Трбојевића која наиме броји пет грамофонских плоча и један компакт-диск само је део звучне заоставштине овог пијанисте коју допуњују и некомерцијални материјали реализовани за потребе Радио-телевизије Београд.

Премда је током пијанистичког образовања у Београду и Лондону примио извођачка знања различитих порекла, чини се да је посредством Кендала Тејлора на Трбојевића највећи утицај имала немачка пијанистичка школа. Она се испољила у упадљивој јасноћи излагања музичких мисли и потцртавању прегледности музичке форме извођеног дела, али такође и у интонативној чистоћи звука коју је пијаниста постизавао суздржаном педализацијом. Трбојевићев звук није масиван, већ пре стилизован са мером и укусом саображеним карактеру и ’поруци’ самог дела коју он проналази у егзактној репродукцији музичког записа. У том погледу, Трбојевић не залази у простор пуније звучне колоризације, већ више инсистира на монохроматским вредностима сличним графици или цтрежу у ликовним уметностима. Једна од његових препознатљивих особености јесте транспарентна музичка дикција и јасно усмерена нарација која га открива као пијанисту који предност даје пре хоризонталном излагању музичког тока, него истраживању могућности озвучавања вертикалних слојева партитуре. Изражен темперамент који је испољавао увек живим пулсом (често и у нешто оштријем тону), никада међутим, није био уперен у сврху стварања спољног ефекта, већ искључиво ради адекватне презентације самог дела.

Аутор емисије: Стефан Цветковић