Мајстори барока

Овај италијански виолиниста, композитор и теоретичар рођен је 1687. године у тосканском граду Лука. Прва музичка знања добио је од свог оца виолинисте, а потом је студирање наставио у Милану код Карла Амброђа Лонатија, затим у Риму код славног Арканђела Корелија и на крају у Напуљу код Алесандра Скарлатија.

Године 1714. одлази у Енглеску, где је својим виртуозним свирањем виолине одмах постигао велики успех. У том периоду, Лондон постаје значајан музички центар, делом захваљујући и Хендлу, који је и сам студирао у Риму код Корелија и тако донео меру италијанског музичког стила са собом. Већ имајући утабан пут, Ђеминијани је добио велику подршку аристократије и водећих личности на Краљевском двору, те је био позван да свира виолину за краља Џорџа I, заједно са Хендлом који га је пратио на чембалу. За кратко време, Франческо Ђеминијани се у музичком животу Лондона етаблирао као водећи мајстор виолине, али и као композитор претежно инструменталне музике са фокусом на сонате за виолину и кончерта гроса. Такође, његови теоријски радови имали су значајан утицај, а посебно трактат Уметност свирања на виолини из 1751. године, који је и данас важна референца када је интерпретирање барокне музике у питању. 

Једино одступање овог композитора од свог уобичајеног рада је пантомима Зачарана шума, које је описано као „позоришна пантомима намењена мимичарима и плесачима уз специјално компоновану музику”. Инспирацију за ово дело Ђеминијани је пронашао у витешком епу Ослобођени Јерусалим италијанског песника Торквата Таса. Централна тема овог епа је хришћанско освајање, односно ослобађање Јерусалима, у контексту крсташких похода, које је Тасо додатно употпунио са љубавним, митолошким и фантастичним елементима. 

Део који је Ђеминијани искористио за своје остварење, везано за причу о витезу Риналду и чаробници Армиди, је из тринаестог и осамнаестог певања овог утицајног спева. Риналдо, један од главних јунака и најхрабријих витезова, улази у чаробну шуму коју је створила сараценска чаробница Армида. Ова шума представља простор који је препун илузија, магије и опасности и има за циљ да обмане и заустави сваког ко у њу уђе. Ђеминијани користи овај мотив као простор у којем су ликови стављени на физичко, али и духовно искушење, и кроз који морају да се изборе са сопственим страховима, унутрашњим дилемама и жељама.

Зачарана шума је конципирана кроз низ сцена, од којих свака доноси специфичну тонску боју у складу са емоцијом која преовладава. Музика тамним тоновима и необичним хармонијама најпре уводи слушаоца у мрачну шуму и својим напетим звуком осликава њену чаробну и злослутну атмосферу. Затим се ствара напетост која резултира кулминацијом, уз помоћ контраста, промена темпа, богатих мелодијских линија кроз које се смењују драматични и лирски пасажи, на тај начин и звучно приказујући борбу између витеза Риналда и чаробнице Армиде, борбу између разума и магијске илузије. Како се дело приводи крају, тако се музика разведрава, постаје светлија и кроз тоналну стабилност симболизује тријумфални завршетак, ослобађање Риналда и његову победу над мрачном магијом чаробнице, и враћање шуме у природно стање. 

Ово остварење објављено је 1754. године, када је премијерно изведено у Француској. Неколико година касније, Ђеминијани је ревидирао Зачарану шуму у низ инструменталних свита и избацио позоришни аспекат дела. У односу на прву верзију, која је била намењена само гудачком корпусу, овој другој верзији су додати дувачки инструменти – сматра се да је намера била да се обогати звучни свет и да се надокнади одсуство позоришног сегмента.

Ауторка емисије Саша Тошковић