Уметност интерпретације – Карлос Клајбер

Овај диригент је 1930. као Карл Клајбер у Берлину, у аустријско-америчкој породици, по пресељењу у Аргентину средином ове деценије, добија шпанску верзију имена – Карлос. Клајберов отац, диригент Ерих Клајбер је рано уочио таленат свог сина, али није сматрао да музика треба да му буде животни позив. Карлос Клајбер је тако у Цириху започео студије хемије, које је прекинуо, схвативши да жели да се трајно посвети музици. Каријеру је започео као корепетитор у Минхену, а диригентски деби имао је 1954. године у Потсдаму. Почетком шездесетих година прошлог века, радио је као капелмајстор Немачке опере на Рајни у Диселдорфу и Дуизбургу, а потом и у операма у Цириху и Штутгарту. Ипак, највећим делом своје професионалне каријере, Карлос Клајбер је био слободни уметник, што је било необично за једног диригента светске репутације.

Фокус његовог диригентског ангажмана је била опера, иако није био стални шеф-диригент ниједне оперске куће. Током своје педесетогодишње каријере, Клајбер је успешно дириговао извођењима око четристо оперских представа, од Бајројта, преко Ковент гардена и Метрополитен опере, те значајних оперских кућа Европе. Када је реч о оркестарским наступима, одржао је само 96 концерата, што је број наступа које би друге његове колеге обавиле за само пар сезона. Али управо му је овакав начин рада – темељан, фокусиран, неупожуриван – омогућио да стекне легендарну ауру. Наиме, 2011. године Магазин Би-Би-Си је спровео анкету у којој су учествовали данас најпознатији светски диригенти као што су Валериј Гергијев, Густаво Дудамел, Сузана Мелки или Марис Јансонс, у којој је Клајбер изабран за најбољег диригента прошлог века, испред Ленарда Бернстајна и Клаудија Абада. Чињеница да се велики број савремених диригента определио управо за Клајбера као извор инспирације и узора, објашњава се тиме што је он поседовао јединствен ентузијазам и посвећеност сваком детаљу, када је музика у питању, а његове вишедневне пробе са ансамблима, биле су гарант беспрекорних извођења, која упркос уиграности, нису губила на спонтаности.

Клајберов биограф, Чарлс Барбер прометио је да су се у његовом диригентском стилу сусрели „немачка аналитичност, форма и дисциплина са експресивном виталношћу латиноамеричких плесова, ритма и радости. Требало је да прође двадесет година од формативног почетка, да диригент који је крштен као Карл постане Карлос. Он никад није одустао од те фасцинантне културне биохемије. И она је обликовала све што је он радио”, закључио је Барбер.

Сведочанства уметника који су сарађивали са Клајбером, попут Пласида Доминга, говоре о његовом „музичком и драмском увиду, аналитичким способностима, техници и методу којим је објашњавао шта жели... Када радим са њим”, рекао је Доминго „имам осећај да он зна зашто је композитор написао сваку појединачну ноту, како је третирао сваку фразу и замислио сваки детаљ оркестарске боје баш на тај начин”.

Сузана Мелки је приметила да је он „пружао невероватну енергију током извођења”, али и чињеницу да је имао „пет пута више времена за пробе него што то данас имају диригенти”, додајући и да сматра „да је он то заслужио јер је његова визија била изузетна, знао је шта жели, а пажња коју је посвећивао детаљима је била истински инспиративна”.

Карлос Клајбер био је веома енигматична и затворена личност. Током читавог живота, дао је само један интервју, а тешко се и одлучивао да студијски забележи своје интерпретације. Међутим, оне које су остале записане, добијале би неподељене похвале критике и публике. Свако Клајберово појављивање за диригентским пултом сматрано је својеврсном музичком свечаношћу, будући да је наступао веома ретко. Почетком деведесетих година се у потпуности повукао са подијума, наступајући само на приватним или добротоврним концертима. Умро је 2004. године, у Коњшици крај Литије, у централној Словенији, где је и сахрањен.

Док је његова интерпретација Бетовенове Пете симфоније наишла на готово универзално одобравање, Седма је изазвала и нека контроверзна мишљења. Критичаре је пре свега збунило Клајберово намерно „спуштање тензија” где год је било могуће, избегавање пренаглашене емоционалности, попут инсистирања на пицикато завршетку другог става, уместо раскошног легата. У том смислу, истиче се пре „атлетски карактер” уместо лиризма овог дела, инсистирањем на прецизном ритму и неумитном току, којим сузбија пренаглашавања одређених текстура. Тиме се ствара тензија на нивоу макро структуре – док је први став „војнички прецизан”, чувени други, драматични и емотивно напрегнути је донекле суздржанији и апстрактнији него у интерпретацијама других диригената, чиме олакшање које доносе скерцо и финале, постаје још ефектније.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић