Савремена српска музика

Овај уметник завршио је основне студије композиције у класи Властимира Трајковића, а потом мастер студије у класи Зорана Ерића на Факултету музичке уметности у Београду. Упоредо је завршио и мастер студије из клавира у класи Лидије Станковић, 2011, а пар година касније постаје добитник награде Фонда Јосип Славенски Катедре за композицију за дело Таласи. Симић је учествовао на семинарима код еминентних композитора попут Луке Франческонија, Клеменса Гаденштетера и Јана Робена. Био је финалиста на композиторском такмичењу Кшиштоф Пендерецки – Арборетум у Пољској 2012. године. Дела Станка Симића изводили су бројни оркестри и солисти међу којима су Симфонијски оркестар Радио-телевизије Србије, Ансамбл Метаморфозис, Гудачи Светог Ђорђа, Клавирски дуо Бизјак, Аратос трио и други. Коаутор је пројекта Српске академије наука и уметности ,,Дигитализација комплетне клавирске музике Василија Мокрањца”, а такође активно изводи клавирску музику домаћих аутора. Активан је као музички редактор и уредник неколико објављених музичких публикација. Четири године је био организатор и руководилац фестивала Кома. Симић је тренутно запослен у звању доцента на Катедри за композицију на Факултету музичке уметности у Београду. 

Године 2023. стекао је звање доктора уметности, одбранивши уметнички пројекат Урок и невеста, у класи Зорана Ерића на Факултету музичке уметности у Београду. Ово дело, које носи поднаслов „Кореодрамска свита за камерни орекстар”, настало је по мотивима народне баладе Жеиндба Милића Барјактара и на специфичан начин спаја савремени музички језик и националну тематику, без ослањања на балкански фолклор. 

О делу сам Станко Симић пише следеће: ,,Повезујући сопствени музички језик и стил са тројицом композитора – Месијаном, Андрисеном и Трајковићем, примећујем да би постојање једне међусобне уније пресека могле бити представљане следећим карактеристикама: репетитивност уркштена са хроматизмом, серијалност као тек једним од арсенала конструктивних елемената, употреба блоковских структура, склоност ка дугим трајањима, готово потпуна индиферентност ка употреби проширених техника, као и негирање сопствене композиторске личности као постмоденистичке, те нескривање својих музичких узора. На путу стварања овог дела, првобитно су настала тек поједина музичка језгра, односно музичке идеје које примарно нису имале везе ни са каквим ванмузичким садржајем. 

Сам садржај литерарног предлошка је својим усмерењем и призвуком утицао на избор тематског материјала као и на његову хијерархију – у зависности о ком делу драмске радње је реч – при чему се нарочито водило рачуна о међусобном усклађивању текстуалне позадине и музике на пољу драматургије, карактеризације ликова и амбијента, трајања и другог, као нужним елементом који указује на музичко-сценску синтезу. Тако бисмо, у начелу, могли констатовати да је фактор програмности деловао у делимичној сукцесији са чином компоновања музике”, закључује у свом ауторском тексту, Станко Симић.

Ауторка емисије Тамара Симовић