Наоми Стед: Вредност рушевина – Бенјамин и Шпер (2)

Има оних рушевина којих се ваља ослободити што пре, али има и оних које ваља неговати. Хитлеров архитекта Алберт Шпер је, ношен нацистичком мегаломанијом и идејом готово вечног Трећег рајха, дошао на идеју да би у грађење требало (тако да кажемо) уградити и идеју рушевине у коју се, пре или касније, претвара оно што градимо. За Шпера рушевина је знак трајања и неуништивости, те би рушевине Трећег рајха морале бити једнако монументалне као и његове грађевине. У конкретном случају рушевине би имале бити знаком вечности Трећег рајха. (Шпер је макар у једном био у праву: Хитлер и он су успешно претворили Немачку у гомилу рушевина, ни мало привлачних.)

За Валтера Бенјамина, који свој спис пише готово у исто време када и Шпер, рушевине су својеврсне алегорије, јер оне не допуштају да се стабилизују значења. Не, дакле, симболи који трају, већ алегорије које се налазе у непрестаном ковитлању значења.

Већ овако постављен проблем рушевина јасно указује на различитост Шперове и Бенјаминове идеје, а различитост идеја, опет, упућује на различитост судбина ове двојице оштро супротстављених савременика: Шпер је био међу порогинитељима; Бенјамин међу прогоњенима. Наоми Стед инсистира управо на дијаметрално супротстављеним значењима: тамо где преовлађују идеје вечности, чврстине, стабилности, монументалности, снажних симбола, тамо се крије политичка опасност од претварања заједнице у концентрациони логор; тамо, пак, где се негују нестабилност, покретљивост, флексибилност, алегорија, тамо се налази клица слободног живота.

С енглеског превео Горан Стојановић
Чита Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић