Пијанизми Балкана – Верда Ерман

Корените промене које су оснивањем Турске Републике 1923. године, под вођством Мустафе Кемала Ататурка покренуле општи еманципаторски пројекат секуларизације и европеизације остатака некадашње Османске империје, одразиле су се на читаву друштвену, политичку, културну и верску реалност ове земље. Талас модернизације спровођен по западним узорима рефлектовао се и у постављању темеља уметничким праксама које на турском тлу до тада нису имале значајније практично, а ни институционално упориште. Висока школа за музику покренута 1917. године под називом Дарул-ајлхан (или у преводу – Кућа мелодије), била је стриктно усредсређена на традиционалну турску музику, да би по оснивању Републике, те преименовању у Истанбулски конзерваторијум, била проширена и преиначена додавањем одсека за музичку теорију, хармонију, композицију, оркестрацију и модерне, западне инструменте. Овај замах је на плану музичког стваралаштва током међуратног периода био обележен настојањем да се успостави национални стил заснован на симбиози домаће фолклорне идиоматике и европских жанрова, те група композитора заговорника овог правца, иначе школованих у Паризу и Бечу, индикативно стиче назив „Турска петорица”. Паралелно са овим процесом, студије извођаштва на Истанбулском конзерваторијуму у првим годинама реализоване су под менторствима домаћих музичара образованих у иностранству, али и појединих странаца који долазе у Истанбул, где у дужим или краћим периодима развијају своје педагошке праксе. Међу њима је био и аустријски пијаниста Фридрих Штацер чији је рад имао великог значаја за постављање основа националном клавирском извођаштву, пре и после Другог светског рата. Неки од његових ученика били су и потоњи истакнути турски пијанисти попут Митхата Фенмена, Ергиџана Сајдама и Верде Ерман (1944–2014) – пијанисткиње међународне репутације која ће уз Камуран Гундемир и Идил Бирет постати водећа фигура националног пијанизма друге половине 20. века. Ипак, како је процес подизања образовног нивоа био прилично дуг, и ова генерација пијаниста је након периода школовања у Истанбулу (чак и задуго након Другог светског рата), студије настављала на западним универзитетима, где су многи коначно уобличавали своје вештине. Тако је преко индивидуалних извођачких стилистика формираних у иностраним контекстима, најшире посматрано, и сама турска пијанистичка сцена стекла изразито шаролики карактер. Уосталом, у односу на релативно кратку историју пијанистичке дисциплине у овој средини, а посебно у веку обележеном општом стандардизацијом извођаштва, испоставља се да није ни било услова за формирање дистинктивне карактеристике каквог "националног пијанизма". У том смислу, специфична "боја", емоционални и душевни покрет у изразу одређеног уметника могу се перципирати једино као сасвим посредне рефлексије оног непоузданог, дискурзивно обликованог карактеролошког обрасца, односно стереотипне слике менталитета народа којем припада. У случају пијанисткиње Верде Ерман, можда би се по овом херменеутичком кључу, њен енергичан гест и непосредна, еруптивна снага израза могли поставити управо за иманентне означитеље турског кôда њене извођачке естетике. Одговоре на ова питања, у емисији ћемо потражити у њеним интерпретацијама Варијација на Паганинијеву тему Јоханеса Брамса, Фантазије „Вандерер” Франца Шуберта и Другог клавирског концерта Сергеја Рахмањинова.

Рођена 1944. године у Истанбулу у еманципованој породици музичких аматера, Верда Ерман је заједно са сестром Лејлом (која ће касније постати позната виолинисткиња), веома рано показала интерес за музику и, како сведочи, прве контакте са клавирским звуком стекла слушајући грамофонске плоче са снимцима Артура Рубинштајна и Алфреда Кортоа. Почетне подуке које за клавиром добија од своје тетке убрзо је откривају као изузетно надарено дете, те Верда Ерман започиње и формално музичко образовање на Истанбулском конзерваторијуму код Ране Ерксан, да би неколико година касније школовање наставила у класи Фридриха Штацера. Како се сама присећа, „Штацер је као странац био веома тражен професор клавира у Истанбулу, велики педагог са свим знањем које је стекао у родном Бечу. Он не само да је подучавао музици и клавиру, већ је та знања умео да повеже и са животним искуством. Говорио је да су самоконтрола на сцени, скромност и континуирано усавршавање кроз напоран рад главни услови за доброг извођача. И мада помало груба личност које су се сви његови ученици веома плашили, Штацер је”, евоцира Ерманова, „имао изузетно осетљиву страну и свестрана интересовања”. Непосредан додир са европским менталитетом и духом, осим кроз рад са овим педагогом, пијанисткиња је у раним годинама музичког образовања имала и на концертима Истанбулског градског оркестра уз који је слушала највећа имена светске музике попут Валтера Гизекинга, Вилхелма Кемпфа, Пијера Фурнијеа, Натана Милштајна и других који су у оквиру својих турнеја насупали и у Турској. Остваривши брзи напредак за инструментом, Верда Ерман већ у тринаестој години школовање наставља у Паризу, најпре приватно код Лисет Декав, а потом и на Конзерваторијуму. Одлазак из тада сиромашне Турске у земљу попут Француске био је за многе таленте непремостива препрека, те је занимљиво да је још 1948. године турска влада донела специјалан „Закон о вундеркиндима” који је подразумевао државно стипендирање школовања талентоване деце у иностранству. Овај ’lex specialis’ који је испрва био намењен за само две ученице – дванаестогодишњу виолинисткињу Суну Кан и седмогодишњу пијанисткињу Идил Бирет, био је 1956. године проширен у „Закон о државном образовању деце са изузетним способностима за музичку и ликовну уметност” што је и самој Верди Ерман, годину дана касније омогућило одлазак у Париз. Овај стратешки документ који је у времену убрзане модернизације Турске допринео образовању низа уметника који ће након повратка са школовања на Западу значајно допринети развоју културе у матичној средини, био је на снази све до 1968. године.

Верда Ерман на Париском конзерваторијуму пролази кроз напредан курс за изузетне таленте и студије завршава као један од најмлађих дипломаца у историји ове институције, 1959. са свега навршених четрнаест година. Потом је уследио трогодишњи рад са Маргарит Лонг на њеној приватној академији, као и Лазарем Левијем. Сусрет са обоје пијаниста који су у то време већ били у позним, осамдесетим годинама уживајући статус "живих легенди" француског музичког живота, био је за Ерманову, као дете са "егзотичног" истока континента, несвакидашње срећна околност која ће остварити кључан утицај на њено уметничко формирање. Управо на наговор Маргарит Лонг, Верда Ерман 1963. године узима учешће на Лонг-Тибо такмичењу где осваја прву награду. Ово признање захваљујући којем дебитује у Театру Шанзелизе, Сали Гаво и широм Француске, дало је значајан импулс замаху њене концертне каријере. Ових година, пијанисткиња почиње да наступа и широм родне Турске држећи редовне реситале у Истанбулу, Анкари и Измиру, а потом и са Председничким симфонијским оркестром, најеминентнијим турским ансамблом основаним 1924. године под покровитељством Ататурка. Две године након успеха на конкурсу Лонг-Тибо, Верда Ерман осваја и високу другу награду на престижном Међународном такмичењу у Монтреалу, које интензивира њену интернационалну каријеру, уз подршку Министарстава културе и иностраних послова Турске.

Разграната међународна каријера ове пијанисткиње која нарочити успон доживљава почетком седамдесетих година протеклог столећа, када између осталог бележи и наступе у Београду, афирмисаће Верду Ерман као једну од водећих личности турске класичне музике те јој донети и титулу Народног уметника коју јој додељује турски председник Џевдет Сунај. Наступи по Јужној и Северној Америци током седамдесетих и осамдесетих довешће је и до Марлборо фестивала на којем учествује по позиву Рудолфа Серкина, а интензивно наступа и као солиста на европским турнејама са турским Председничким симфонијским оркестром. Верда Ерман преминула је 2014. године, оставивши бројне некомерцијалне снимке реализоване за националну радио-телевизију и неколико албума за мање иностране дискографске куће као што је мађарски Хунгаротон за који бележи комплетна клавирска дела Улвија Џемала Еркина, односно за француску Продукцију Данијел Мање, за коју издаје ел-пи са делима Јоханеса Брамса.

Како је у свом последњем интервјуу 2013. године навела, „Када радим на новом делу, прво покушавам да разумем архитектуру и структуру дела читајући га без клавира. Највећи изазов је моћи извести оно што је композитор написао без икаквих додатака и остати веран начину на који је дело написано, његовом сопственом стилу. Извођач мора да оживи комад који свира на конкретно задатом месту, те да пронађе у себи потребну снагу да га у датом тренутку изнова створи. То је нешто што зависи од унутрашњег света сваког уметника, осетљивости, укуса, осећања, искуства и карактера, који су различити. Зато оно што називамо извођењем не би требало да се заврши само „превођењем” онога што је написано веома добро, већ извођење”, закључује Верда Ерман „пре свега подразума способност пијанисте да свој сензибилитет прилагоди духу сваког индивидуалног композитора”.

Аутор емисије: Стефан Цветковић