Над/реализмом (1924/2024) – говоре Бранко Алексић и Петар Јевремовић

Низ спектакуларних података о међусобној сарадњи надреалиста, aller-retour, од Београда до Париза, почев од личне преписке Марка Ристића са Анријем Бретоном 1923. године, иду у прилог тврдњи Ренеа Кревела о постојању паралелизма измeђу француског и српског надреализма. Сходно томе, Бранко Алекић настоји да преобрази необавештени говор о једносмерном утицају у билатералну перспективу међусобних утицаја једног заједничког покрета. У основи саобраћања надреалиста из Француске и Србије јесте сликовити језик – и мада он подразумева ликовне облике, као универзални облик изражавања, говорни језик свакако је био препрека да се на пољу рецепције и критике дође до схватања тих међусобних утицаја. „Зато Андре Тирион у својим мемоарима ’бесни’ што не може да разуме поезију својих пријатеља из Београда на њиховом језику, док учествује у кориговању колективних француских превода за антологију југословенске поезије (1985). Зато је и Пјер Навил, у свом писму, поздравио представљање антологије Аладинова чаробна лампа: француски надреалисти у преводима југословенских певидруга у брошури Центра Помпиду”, објашњава Алексић.

* * *

Харизматичан, утицајан, по много чему и данас актуелан, Лакан је (између осталог) био истински представник француске културе, каква је она била на прелому између 19. и 20. века, што га, уз све неспорне разлике и потоња неслагања, чини блиским општем сензибилитету оновремене авангарде, а неспорне су и могу се документовати његове (неретко сложене, крајње испреплетене) везе са надреалистичким покретом. Како наводи Петар Јевремовић, у односу на Бретона, приметан је суштински отклон од (методички императивног) спонтанитета слободних асоцијација; Лаканова прича о субјекту иманентној параноидности, о кључним епистемолошким и онтолошким консеквенцама стадијума огледала, те његова теза о субвертираности тог истог субјекта, по много чему одишу сензибилитетом тадашњих надреалиста; позни Лакан, бавећи се својим тополошким и еротолошким спекулацијама и формализацијама, на себи својствен начин, између редова, наставља свој дијалог са (тада већ увелико фиксираним) тековинама, управо, надреалистичког покрета.

Овај научни скуп је одржан од 27. до 29. новембра у Институту за књижевност и уметност, Музеју савремене уметности и Музеју примењене уметности у Београду.

У сутрашњој емисији овог циклуса можете пратити излагање Павла Миленковића „Дијалектика авангарде: надреализам између Франкфурта и Париза”.

Уредница Тања Мијовић.