Антологија српске музике

Дуо носи ознаку опуса 4 и настао је 1973. године, на почетку Трајковићеве каријере, док се још налазио на магистарским студијима на Факултету Музичке уметности у класи Василија Мокрањца. О овом делу сам аутор је рекао следеће : „Сећам се да сам, приступајући раду, осетио да чисто музичким језиком, својим бојама, својим тонским слогом, могу да изразим... оно величанствено... и у суштини топло и емотивно, али на један модеран начин топло-и-емотивно лирско осећање које и сваки прави научник, физичар, а не мета-физичар, осети пред неумољивом ’тачношћу'... и исконском снагом сила Природе. И у тој причи – причи која сама, без присуства човека, прича своју причу – у том објективизму лежи отклон у односу на стари, романтичарски, антропоморфни сентиментализам”.

Арион из 1979. године је једно од преломних дела српске музике у последње три деценије XX века. Сам аутор је инсистирао да се увек у обзир узме и поднаслов композције који на италијанском гласи Le nuove musiche per chitarra ed archi. Трајковић није желео да се дело наводи у преводу, као „нове музике за гитару и гудаче”, како због претенциозности таквог превода, тако и због превиђања директног омажа, то јест референце на збирку и пратећи трактат о новим музикама Ђулија Качинија из 1614. године, једног од најважнијих тренутака у устпостављању новог стила, из којег ће се изродити музички барок.

Овај референтни оквир музиколошкиња Ана Стефановић сагледава као „битно архитекстуални, генерички однос” као врсту трансисторијске сродности са „читавим корпусом тема, форми, текстова, дискурса, са укупном стилистичком матрицом која одражава стање духа и стање музике”. Арион, са својим указивањем на старогрчког песника и китаристу, творца дитирамба, кога по предању из мора спашавају делфини, се 1979. године појављује као значајни нови ’тренутак’ српске музике – својим спојем редукционистичке технике, на трагу идеја нове једноставности, постмодернистичког интертекстуланог оквира и класицистичког усмерења, као и сасвим особеног третмана музичког времена и његовог обликовања. Због тога не чуди да је већ после премијере у разговору који је вођен на Трећем програму, композитор Срђан Хофман, запазио да је Арион „једно од оригиналних дела и непоновљивих дела, оних које се никада не могу копирати нити имитирати… дела која ће се задржати као целина у некој слушној свести”.

Уредница Ксенија Стевановић